Roman noar s Argentincima

ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM

Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“, živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu, koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.

Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka, koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet.  No, Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna  priča, koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjem simetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.

Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajući da otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovog naizgled apsurdnog postupka.

“Najbolji argentinski pisci nastoje da pronađu ili otkriju teško dostižnu ravnotežu iz koje je oduvek nastajala najbolja književnost. Luisa Valensuela mi se čini kao izvrsni primer toga. Hrabra, bez autocenzure i predrasuda; njen jezik je pažljivo izabran, neumeren kada je potrebno, ali čudesno prefinjen kada je i stvarnost takva.”

Hulio Kortasar

“U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noar pokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima.  Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti. “

Cheryl Nimtz,American Book Review