Vreme

MATEMATIKA PROTESTA

Prag za pobedu slobodnih ljudi

Koliko je mirnih demonstranata potrebno da sruši i najljuću vlast? Kritična masa od 3,5 odsto stanovnika, koja je prema naučnim studijama potrebna za pad režima, uveliko je dostignuta 15. marta i, ako je prema teoriji, nije više pitanje da li će, nego kada će režim pasti.

Koliko je još ljudi potrebno da bi studentski protesti u Srbiji uspeli? Niko više. Naime, prema respektabilnim studijama koje se bave ovim dramatičnim pitanjem i koje društveni teoretičari pa i bezbednosne službe većinom smatraju relevantnim, a povremeno je o njima pisala i domaća štampa, kritična masa demonstranata protiv režima već je dostignuta. Po takozvanom “pravilu 3,5 procenta”, koje su pre 14 godina otkrile američke naučnice Erika Čenovet i Marija Stefan, mirni protesti u nekoj zemlji doveli bi do smene režima, u ma kakvom stanju se on nalazio, ako protiv njega ustane 3,5 odsto stanovništva. U Srbiji, koja ima 6,6 miliona stanovnika, taj prag posle koga režim pre ili kasnije pada iznosi 230000 ljudi. I po svemu sudeći, uveliko je dostignut. Obično mislimo kako je nužno da, kao na izborima, na ulice fi zički izađe apsolutna većina populacije da bi vlast izgubila, ali to uopšte nije tako jer jedno je glasati, a sasvim drugo biti aktivan u protestu – čak i kad imate isti politički stav. Kada u nekom trenutku protest okupi 3,5 odsto stanovništva, nijedna vlast, ma kako bila represivna, više ne može da izdrži pritisak građanstva. Uopšte nije nužno da građani na bilo koji način, na primer pomoću nasilja, preuzmu institucije. Stvar je u tome da pred tolikom brojnošću građana koji mu se aktivno suprotstavljaju režim gubi sposobnost vladanja i nema druge nego da krene ka razrešenju i popusti pred zahtevima. Pokazuje se da, ako mu je izbor nasilni odgovor, u tome nikada ne uspeva. Naprotiv. Detaljna istorijska analiza pokazuje da od 1900. do danas nigde u svetu nije postojao protest koji je okupio toliki deo populacije, a da je potom bio neuspešan. Nema pravila koliko dugo i na koji način, ali sudeći po toj pravilnosti, studentski protest na kraju ne može da ne uspe. Prelomni događaj koji je to nagovestio bio je veličanstveni protest 15. marta kada je, sasvim očigledno, podrška studentima mogla da se izmeri na jednom mestu. U danima nakon toga, ponekad teskobnim, a ponekad tako uzvišenim, celo društvo se neizbežno vraća tom prelomnom događaju, tolikom šarenilu i svim tim fragmentima naroda, prizorima na koje smo na protestima, naravno, navikli, mada nikad u takvom broju, u toj nadrealnoj bujici ljudi.
ZAKON GRAĐANSKOG OTPORA
Erika Čenovet, profesorka na Univerzitetu Harvard, zapravo je istraživala da li takve mirne demonstracije uopšte mogu da se smatraju efi kasnim. Zajedno sa Marijom Stefan ispitala je na stotine različitih protesta protiv režima tokom perioda od 106 godina i došla do iznenađujućih zaključaka. Ove nalaze objavile su u knjizi iz 2011. godine Why Civil Resistance Works, koja je privukla veliku pažnju i na izvestan način promenila odnos prema mirnim građanskim pokretima. “Kada privuku impresivnu podršku građana, čiji aktivizam može biti u formi protesta, bojkota, građanske neposlušnosti i drugih mirnih oblika nesaradnje, ovi napori odvajaju režime od njihovih izvora moći i dovode do zapanjujućih rezultata”, navode autorke u knjizi. Njihovo neobično pravilo od 3,5 odsto nije samo emprijski nalaz nego se može objasniti složenim vezama koje postoje u svakom društvu, tihom većinom koja podržava promene ali ne protestuje, kao i urušavanjem režima. Ispostavlja se da većina protesta, a posebno onih koji ne uspeju, nikada ne sakupi ni blizu broju od 3,5 odsto. Ključni nalaz kojim su se bavili drugi istraživači odnosi se na uspešnost mirnih protesta, koji su se pokazali daleko efi kasnijim od agresivnih i oružanih pobuna. Osnovni razlog je to što mirne demonstracije mogu da privuku daleko veći broj ljudi i nije neophodno biti fi zički i vojno sposoban za borbu, dok sa druge strane, oružane snage režima imaju mnogo manje volje da deluju protiv mirnih demonstranata, i to iz mnogo razloga. Ispostavlja se da iz ovih i drugih razloga agresivni protesti i pobune uspevaju u samo 23 odsto slučajeva, dok mirne demonstracije u čak 53 odsto. Uz to, svake demonstracije koje su okupile više 3,5 odsto stanovništa – uspevaju. Inače, zanimljivo je da nema oružane pobude ili agresivnih protesta koji su ikada privukli 3,5 odsto populacije.
DAN PRELOMA
Studentski protest je veliki društveni događaj, verovatno najveći koji se Srbiji dogodio u 21. veku. U poslednje dve decenije nije bilo događaja koji bi se sa njim mogao meriti, zar ne? Svakako nije greška kad o njemu već mislimo kao istoriji, ma šta se dalje dešavalo. Njegove posledice, kako god da se završi, biće dugoročne iz prostog razloga što su nosioci i glavni akteri ovog događaja izuzetno mladi ljudi, oni koji će živeti i oblikovati Srbiju narednih šest decenija, a možda i duže. Dan preloma u toj borbi verovatno se već desio. Nakon četiri meseca blokada svih državnih univerziteta, požrtvovanih marševa, protesta i zborova širom zemlje, nakon velikih demonstracija u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, studenti su uspeli da 15. marta u Beogradu i fi zički okupe prethodno nezabeležen broj demonstranata, koji daleko nadilazi prag od 3,5 procenta. Zahvaljujući dobroj organizaciji i taktici, skup je uprkos provokacijama i mračnom incidentu sa aferom “zvučni top” prošao bez žrtava i mirno kao i svi drugi studentski skupovi. Već je i zaboravljeno da uoči protesta nije radio gradski i železnički saobraćaj, građanima su neprekidno upućivane pretnje da će nastradati, ali to nije sprečilo bujice ljudi da se zapute ka Beogradu. Brojno stanje nikad pouzdano nije ustanovljeno, ali je izvesno da su studenti uspeli da tog istorijskog dana na ulicama Beograda okupe znatno više od 230000 građana, odnosno 3,5 odsto stanovnika Srbije. Samo prema proceni Arhiva javnih skupova u Beogradu je tog dana u jednom trenutku izbrojano oko 300000 učesnika, ali je verovatno njihov broj bio daleko veći – milionski, s obzirom na tolike zauzete lokacije i kolone koje su tek pristizale iz raznih krajeva grada u trenutku kad se masa slila na Slaviju i u ulice oko nje. U danima nakon protesta, u atmosferi otezanja i medijskih pritisaka, nije loše promeniti perspektivu. Kako sve to izgleda na drugoj strani? Šta god činio, režim nije mogao sakriti prizore samog protesta od svojih ljudi, videli su narod ili bar jedan njegov deo, makar iz osnovne znatiženje. I to što su videli, zapravo, tako je masovno da više ne može da se objasni tačkastim softverima, kretanjem levo-desno, stranim plaćenicima i priprostim zaverama sa obojenim revolucijama. To je, na takvoj skali, toliko drugačije od režima neistine, od slike iz režimskih medija koji stvaraju mračni, fiktivni svet u koji je Srbija potonula. I nakon tolikih kriza koje su se uvek dale “objasniti”, sada je i za mnoge sledbenike režima ipak neobjašnjivo. Iz te perspektive, nadrealna je bila brojnost na ulicama Beograda. Nadrealan broj građana koji znaju istinu. Neizbežno, osećajući značaj događaja, čak i ako ne razmišlja o pragu od 3,5 procenta, režim neprekidno pokušava da protest od 15. marta prikaže manjim, pa se po sopstvenom mnjenju i “medijski konsolidovao”, osmislio svakojake narative, ukinuo plate i počeo da vrši nove pritiske na prosvetu i univerzitete, ali mu se pozicija nije nimalo popravila. Vlada je pala, pukotine se svuda naziru, operativnost vlasti postaje sve manja, a funkcioneri i aktivisti bliski vlasti jedva da mogu da se igde okupe a da ne izazovu reakcije građana. Gradske skupštine rade skrivene iza kordona policije, a sve veći broj gradova proglašava lice koje obavlja funkciju predsednika i njegove bliske saradnike za nepoželjne osobe u svojim zajednicama.
NAROD U TIŠINI
U međuvremenu, otpor se kapilarno proširio u svaki kutak društva. Zborovi i blokade su se razmnožili kao lavina. Nevladina organizacija CRTA tako je izbrojala da je tokom marta širom Srbije održano 1697 raznih protesta. Čini se da se ta lavina više nikako ne može zaustaviti, posebno imajući u vidu činjenicu da inicijalni studentski protest nema vođu, nije rukovođen i nije politički obojen, već ima svenarodni karakter. S obzirom na manir vladajuće stranke da sve odlaže, tako da, čak i kad premijer podnese neopozivu ostavku, toj ostavci bude potrebno više od 40 dana da stigne do Narodne skupštine, moglo bi proći mnogo vremena dok režim ne popusti pod pritiskom. Autokrata na čelu takvog režima, onaj kome je toliki narod izašao na ulice, a svi planovi su mu propali, verovatno urla, preti ili očinski objašnjava ljudima oko sebe kako najvažnija bitka nije izgubljena. Iznosi neistine o medijskoj konsolidaciji – naravno. I pita se, neizbežno, šta su oni videli. Štagod bili njihovi planovi, nove pretnje krvoprolićem i potvrde lojalnosti, svakog sata, svakog minuta, svuda izviru otkrivene sabotaže iznutra, nepoverenje posle propale akcije, izgovori i opravdanja, sve gore i gore kampanje zataškavanja. Najverniji sledbenici nesumnjivo ponavljaju fl oskule i stoje mirno, ali ako su videli dan preloma, šefa više nikada ne mogu da dožive na isti način jer im sada slika narodne bujice svetli negde u uglu misli. I nikada neće zgasnuti…