Vreme

POBEDE I POMACI – PET MESECI POSLE

Povratak života u sopstvene ruke

Kada se napravi čak i površna specifikacija dosadašnjih dometa, odnosno političkih i društvenih pomaka tokom zimske borbe građana za normalnu Srbiju, stvari ne stoje loše. Nije u pitanju isprazni optimizam. Hajde da pokušamo da poređamo stvari nekom logikom.

Nema šta se nije desilo u ovih pet meseci u Srbiji – pisaće se o tome brojne studije i knjige, ne samo ovde – tako da smo možda i zaboravili da je svegrađanska pobuna, već sada istorijska, započela veličanstvenim mitingom u Novom Sadu pet dana nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici. Vlast je već tada osećala da je tragedija prelila čašu žuči, da je gnev građana ogroman, s vremenom akumuliran, i upotrebila je više puta korišćen mehanizam za razbijanje demonstracija u korenu, ovaj put surovije nego inače. Angažovala je barabe i kriminalce sa svoje platne liste da demoliraju Gradsku kuću, “našikaju se i prave haos”, kako veli junak Žilnikovog davnog filma. Akcijom je rukovodio lično predsednik. Cilj je bio da se demonstranti, ili bar oni koji su organizovali miting, prikažu kao nasilnici koji žele da zloupotrebe tragediju kako bi na vlast došli uličnom putanjom. Ovaj propagandno-nasilni mehanizam viđen je i ranije u Novom Sadu, a najočitije je upotrebljen tokom kovid-pobune u Beogradu. Bitno je režimu da svojim vernicima, članovima i onima sa besplatnim ulaznicama antivladine mitingaše prikaže kao “ludake”, ali još je važnije demobilisati tzv. obične građane, šaljući im poruku da ne treba da učestvuju u prljavim poslovima “zloglasne opozicije”, koja je plaćena sa svih strana sveta da uništi Srbiju predvođenu omnipotentnom “predmetnom institucijom”. Sve to su dan i noć pratili većinski mediji, koji predstavljaju sastavni deo združene izvršne i sudske vlasti. Osećala je pomenuta predmetna stvar još jedan “vajb”: članovi su mu ustrašeni, dezorijentisani, zatečeni tragedijom, srušio se kao kula od karata mit o “velikom građevinaru” i njegovoj neupitnoj svemoći. Vučićev dolazak u Novi Sad iste večeri imao je za cilj da se naprednjaci ohrabre: ništa se nije promenilo i ne treba da brinu. I dalje će bahato ljuljati državom.
STVAR NIJE USPELA
Stvar nije uspela. Bunt se, naprotiv, širio (ne možeš isti fazon sto puta upotrebiti), a ni tada, pa ni do sada naprednjaci, od vrha do dna, nisu izašli iz nokdauna. Buntu su se priključili, tačnije preuzeli su neupitno vođstvo nad njim, organizovani studenti i drugi mladi ljudi, koje nije bilo baš lako, ni uz svu topovsku paljbu, proglasiti “neprijateljima društva”. Narativ da su oni nasilnici, “ustaše”, “strani plaćenici”, “đilasovci” ili “kurtijevci” stvarao je kontraefekat, a dramatično neželjen efekat postignut je angažovanjem siledžija koji su ih tukli, gazili, vređali i pretili im. Razoružali su režim studenti samima sobom, hrabrošću, ali i kolektivnom inteligencijom zasnovanom na nenasilju i upornosti. Odluka mladih da špartaju Srbijom bila je izuzetna, ispostavilo se. Bunt se spustio i do najmanjih mesta, a strah je pobeđen i tamo gde ništa osim straha nije ni postojalo. Propaganda je potom donekle modifi – kovana, odjednom je vlast počela da razumeva studente i srednjoškolce, pa da se donekle i slaže sa njima. Odjednom se pozivalo na dijalog, kao ispunjavani su njihovi zahtevi. Međutim, studenti su otkačili “instituciju”, takoreći prošli pored nje kao, da prostite, pored prostitutke na Kaćkoj petlji. Znali su za jadac. Glavna meta su – pored stalnih neprijatelja – postali profesori i nastavnici koji su se solidarisali sa mladim ljudima. “Neradnici sa nečasnim namerama.” Paralelno, kampanja protiv njih, primitivna, jer naprednjačka drugačija i ne može biti, i prateće platno ponižavanje. Jer šta su drugo nego ponižavanje dohoci od par hiljada dinara, manje bi sadistički bilo da im nisu dali ni cvonjka…
“VAJB” U POLITICI
Pre nekoliko dana “Vašington post” je, govoreći o dometima bezmalo tromesečne vladavine Donalda Trampa, upotrebio reč “vajb” u političkoj analizi. Otprilike, početkom godine je “vajb”, taj teško defi nisan kolektivni osećaj, bio jako loš. Atmosfera je bila takva da su građani takoreći kolektivno osećali da je nemoguće odupreti se cunamiju političkog primitivizma, da Trampov bager gazi sve pred sobom, da su bespomoćni. Ali, stvari su se u međuvremenu promenile. Njegovi kretenski potezi probudili su nadu, “vajb” je odjednom postao pozitivan. A tog pozitivnog “vajba”, Tramp se upravo plaši, da parafraziramo zaključak. Kao i svi autoritarni vladari, uostalom. Zahvaljujući njemu, otpor je moguć. I verovatno će se u najmoćnijoj zemlji na svetu uskoro i desiti. Srbija je bila avangarda loših stvari u svetu, možda sada postane i prethodnica nečega dobroga, pobune mladih ljudi protiv starih, prevejanih, isključivo sitnosopstvenički orijentisanih drtina. Pozitivan “vajb” je ono što građanski bunt u Srbiji čini tako moćnim i dugotrajnim. Ne bes i očaj. Takav “vajb” prate kreativna energija, razoružavajući osmeh na licima mladih ljudi, humor i ironija. Ključna je tu vera mladih ljudi da je moguće promeniti društvo, bez obzira na to što su svesni da je ono temeljno razjebano. Neće da pristanu na to da smo zanavek osuđeni na beznađe, primitivizam, sirovost i surovost, nepravdu, vladavinu najgoreg ološa…
POMACI I USPESI
Stvar iz psihologije glasi: ako se postavi visok cilj koji treba da bude ostvaren u kratkom periodu, onda je to siguran put u nezadovoljstvo i depresiju. I u odustajanje. Pre tog velikog cilja treba postaviti manje međuciljeve, primećivati i poštovati čak i male pomake. Svaki pomak pričini zadovoljstvo i doda energiju. Ovo opšte mesto može biti korisno ponoviti, sada i ovde. A kada se napravi čak i površna specifikacija dosadašnjih dometa, odnosno političkih i društvenih pomaka tokom petomosečne borbe građana za normalnu Srbiju, stvari ne stoje loše. Nije u pitanju isprazni optimizam. Hajde da pokušamo da poređamo stvari nekom logikom. Kako prvo, građani su se probudili iz dubokog sna, probuđeni su im i dostojanstvo i samopoštovanje, a strah je pobeđen. To se jednostavno može disati. Posebno je važno što se to desilo i u malim sredinama, onima koje su sve ove godine bile umrtvljene i isključene, prepuštene na milost i nemilost lokalnim kabadahijama i raspamećujućim medijima. Hrabrost studenata i pozitivan “vajb” probudili su nadu kod ovih ljudi, koji donedavno ni u najluđim snovima nisu verovali da je moguće izaći iz noćne more, one u kojoj nema nikakve razlike između kriminala, izvršne vlasti, policije i pravosuđa. Samo su čekali kada će u njihovim mestima biti uvedeno “pravo prve bračne noći”. Sada imaju nadu, veruju da ima smisla boriti se za humanije društvo. Buđenje malih mesta, uključujući i sela, stvar je od ogromnog značaja, imajući u vidu da je strogom kontrolom i zastrašivanjem naprednjački režim u njima ostvarivao velike političke prednosti. Veliki su se gradovi već ranije probudili, a pokazalo se da je to – bez obzira na razočaranja, pauze i gubitak energije – ireverzibilan proces. Zapravo, svaki sledeći protest protiv vlasti bio je brojniji i moćniji. Tako stvari stoje kada postoji nada.
SPONTANA POBUNA
Aktuelni protesti nisu centralizovani, odnosno ne menadžerišu se iz jednog ili više centara. U pitanju je spontani i iskreni narodni bunt, i u tome se krije njegova velika snaga. Jako to otežava posao režimu. Curi na sve strane, zakrpiš jednu rupu, ono se pojave još tri. Protesti jesu i korisno iskustvo, koje podrazumeva razne nivoe povezivanja građana, čime je stvoren izuzetno kompleksan i moćan organizam, po svim parametrima. Povezivanje građana podrazumeva i razmenu informacija, koja je, uz pomoć ovo nešto malo nezavisnih medija, probušila režimsku propagandu. Nema maltene niti jednog građanina Srbije koji se na ličnom primeru i na osnovu sopstvenog iskustva nije uverio da režimski mediji lažu kao od alkohola i kokaina oblepani, nevaspitani i neobrazovani blizanac barona Minhauzena. Dramatičan pad poverenja u režimske medije direktno je srazmeran padu rejtinga vladajućih stranaka, sve sa “predmetnom institucijom” u kompletu. To je izuzetno važan benefi t bunta. Pomerena je velika stena, koja je počela sama da se kotrlja nizbrdo. O ovome govore i istraživanja javnog mnjenja, ali i neviđeno uvećanje čitanosti i gledanosti nezavisnih medija, što je egzaktan i lako proverljiv podatak. I sam Vučić je priznao nemoć svojih medija kad je odlučio da “svoju istinu” iznese na videlo pred kamerama TV Insajdera, pokušavajući da se obrati onoj publici koju je već izgubio. Da je rejting SNS u slobodnom padu, sa tendencijom…