Vreme

INTERVJU: ALEKSANDAR KAVČIĆ

Režimska odmazda nad vlastitim stanovništvom

U borbi nastavnika i profesora za sopstvena i studentska prava nema izlazne, već samo ulazne strategije. Jedna petina svih državljana Srbije svaki dan kroči nogom u neku obrazovnu ustanovu – đaci, studenti, profesori, naučni radnici. U međunarodnim IT vodama Aleksandar Kavčić je poznat po brojnim patentima.

U Srbiji već godinama pokušava da patentira drugu ideju – besplatne udžbenike u školama. Zbog tih pokušaja vlast ga je stavila na listu neprijatelja, a bio je i bezuspešno tužen. Da se uprkos svemu zalaže za prave prosvetne vrednosti, prepoznali su mnogi koji su poslednjih nedelja hteli da pomognu nastavnicima u štrajku. Naime, najmanje njih 20.000 ostalo je bez dela ili celokupne plate jer su ustali u borbu za sopstvene, ali i studentske zahteve.
Fondacija “Alek Kavčić”, čiji ste osnivač, sakuplja novac za prosvetne radnike koji su dobili drastično manju platu ili je uopšte nisu dobili u martu. Zašto?
– Zapravo, ideja o skupljanju novca za ljude koji su ostali bez plata nije moja. Međutim, gotovo istovremeno kontaktirali su sa mnom ljudi iz nekoliko različitih sfera. Prvi su to učinili momci i devojke iz IT mreže za podršku studentima. Kako godinama sarađujemo sa nastavnicima koji koriste naše besplatne udžbenike, pomislili su da Fondacija poznaje nastavnike kojima bi prvenstveno bila potrebna finansijska pomoć. Samo dan kasnije, pozvala me je i dekanka Filološkog fakulteta Iva Draškić i pitala da li Fondacija želi da se uključi u sakupljanje pomoći, a istog dana dobio sam poziv i iz Foruma beogradskih gimnazija, organizacije koja okuplja veliki broj nastavnika koji ne drže časove. Ispostavilo se da su nas svi oni prepoznali kao prirodne partnere koji mogu da organizuju sakupljanje novca. Važno im je bilo i što preko nas, jer smo prijavljeni u APR-u, uplate mogu da stižu i od fi zičkih, ali i pravnih lica, kreditnim i drugim karticama iz zemlje i iz inostranstva. Tako se značajno širi opseg mogućnosti na koji zainteresovani mogu da doniraju novac za pomoć. Među deset najvećih donatora sam i ja. Tu je i košarkaš Miroslav Berić, koji je prodao svoje vrlo vredne dresove, a od fi rmi su najviše novca uplatili iz United grupe i SBB-a.
Kako teče prikupljanje novca, ali i isplata ovog vida solidarne podrške nastavnicima?
– Za dve-tri nedelje smo sakupili 85 miliona dinara, a od toga je isplaćeno 72 miliona na račune 5.000 nastavnika. Novca ponestaje, ali ovo je tek prvi krug isplate za najugroženije prosvetare, pogotovo od kada su i visokoškolske ustanove zahvaćene tom odmazdom. Po mojoj slobodnoj proceni, oko 20.000 ljudi iz prosvete nije primilo platu. Jako je važno – a o tome se ne govori dovoljno – da platu ne primaju i drugi zaposleni u obrazovnim ustanovama. Nisu samo predavači ostali bez novca, već i nenastavno osoblje poput čistačica, domara i ostalih zaposlenih, što je neverovatno. Fondacija nije sama birala nastavnike koji će prvi dobiti novac, već su se preko IT mreže solidarnosti javljali najugroženiji nastavnici, kojima je novac najneophodniji, a dalje će se širiti krug.
Kako biste ocenili potez vlasti da ukine zarade neposlušnim prosvetarima?
– Ne znam da li postoji neka država koja je toliko spremna da odmazdama deluje protiv svog stanovništva. Takav nivo zlobe i naslađivanja nad sopstvenim ljudima nisam nigde do sada video. To nam samo pokazuje da ne bi studenti i ostali građani tabanali Srbijom već mesecima u potrazi za pravdom iz čista mira, već da to čine jer nešto debelo nije dobro u ovoj zemlji. Već tri-četiri godine sam aktivan u sferi prosvete i sve vreme govorim kako u ovoj oblasti postoji ogromna korupcija. Udžbenici se prodaju po cenama koje su pet puta veće nego što treba da budu, a u ovoj oblasti posluju samo fi rme koje su umrežene sa državom.
Korupcija je igrala važnu ulogu i u padu nadstrešnice u Novom Sadu. Vidite li vezu između sektora kojim se vi bavite ili drugih u Srbiji?
– U obrušavanju nadstrešnice u Novom Sadu poginulo je 16 ljudi. Ona sama je koštala nekoliko puta više nego što je trebalo, pa se postavilo pitanje do kada ćemo kao društvo tolerisati toliki nivo korupcije. Tu je i nepotizam, neprofesionalnost i nekompetentnost ljudi koji papreno naplaćuju svoje usluge, a posao, koji rade nestručno, dobijaju samo zato što su u sprezi za državom. Tako se vlast ponaša u građevini, a identično je i u prosveti. Zato je nebitno da li se radi o mostu, nadstrešnici ili udžbeniku – postupak je isti. Građevinske dozvole se dobijaju preko reda, a tako je i u sferi udžbenika. Jedina razlika je što udžbenik, ma koliko bio papreno skup, nikoga neće direktno usmrtiti ako mu padne na glavu. Ipak, nesagledive su dugoročne posledice loših i preskupih udžbenika koji se ne pišu u Srbiji, već u drugim zemljama, a ovde se često samo puko prevode.
Zašto su ovoga puta u nezadovoljstvu najuporniji baš prosvetari?
– Srbija je jedinstven slučaj u svetu da je pobuna krenula baš od prosvete. Od studenata, pa i đaka u osnovnim i srednjim školama, zatim i njihovih nastavnika i profesora. Verujem da se to dogodilo zato što živimo u društvu u kojem je učen čovek godinama unazad negiran, a uspevaju ljudi sa plagijatima umesto diploma. I ne da uspevaju, već postaju ministri. Nije li to apsurd prosvete? Mnogi mladi ljudi u Srbiji pošteno uče, a kada završe fakultet, ne mogu da dobiju posao jer neko drugi ima prednost. Kada toliko dugo ne cenite učenog čoveka koji za egzistenciju zavisi samo od sopstvenog promišljanja, on postaje moderni proleter. Nekada je to bila pobuna radničke klase, sada je to prosveta. Studentski protesti su bili i poslednja kap za prosvetne radnike. Oni su već 15 godina nipodaštavani, plaćeni ispod minimuma standarda, ispod nivoa ljudskosti. Svi znamo da su radnici na građevini bez dana škole osetno bolje plaćeni. Nastavnici su se više od godinu dana borili i pregovarali sa državom da bi dobili nivo republičkog proseka plata. Država im je 2023. godine to obećala, ali im na kraju ipak nije dala. Jako su važni i uslovi u kojima rade. Sa Fondacijom godinama obilazim mala mesta po Srbiji pošto doniramo računare za seoske škole. U mnogim školama postoji samo poljski toalet, pa đak mora da izađe iz zgrade i da u njega kroči, kao i da pere ruke poluzaleđenom vodom. O svemu tome treba da se brine i lokalna samouprava, a svi znamo da nju čini postavljeni partijski kadar koji sebi stavlja novac u džep. Upoznao sam, ne mogu reći, u nekoliko opština gde je SNS na vlasti i časne ljude. Ali njih je jako malo…