Vreme
INTERVJU: NOVICA MILIĆ
Pisati da bi se živelo
Više vredi jedan dobar muzičar, ili slikar, ili pisac, ili mislilac nego svi glavni odbori svih stranaka, svi poslanici đuture, svi ministri u nekoj umišljenoj vladi. Oni su – ili bi trebalo da su – zamenljivi. Umetnici i mislioci po svom daru i po vrsti pameti nisu. Kultura je umetnost, otuda umeće života.
Razgovor s Novicom Milićem započinjemo u nedelju 16. marta, dan posle velikog protesta u Beogradu. Pitamo ga šta se dogodilo juče. “Prelomni događaj, rekao bih, za obe strane: režim je posegao za soničnim oružjem, što je teroristički akt države, a protest je došao do momenta kad je jedna faza, jedna vrsta zahteva neispunjiva pod ovom vlašću. Vučić je sada pomenuo mogućnost izbora početkom juna. Da, ali pod uslovima koje bi studentski pokret mogao odrediti: tehnička privremena vlada za izbore, pregled i korigovanje izbornog zakonodavstva, čišćenje biračkih spiskova, odlučno upitomljavanje podivljalih medija, kontrola finansija u kampanji. To je minimum i na tome valja istrajati.” Novica Milić je po obrazovanju književni komparatista i teoretičar književnosti koji, međutim, odbija da bude samo to. Filozof je po vokaciji, ali odbija da se nazove fi lozofom. Nesumnjivo je pisac, ali mu to određenje deluje pretenciozno. Ne želi da odabere nijedan identitet zato što, kaže, ne veruje u jedan identitet. Radio je na odseku za Opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, potom i na Fakultetu za medije i komunikacije. Po pozivu predavao u više evropskih zemalja. Na teorijsku scenu stupio je početkom osamdesetih godina XX veka, da bi do danas postao jedan od najplodnijih domaćih pisaca. Samo u poslednjih pet godine objavio je desetak knjiga – izdvajamo Gozbe, Političku naratologiju, Kritiku srpskog uma, Kratku istoriju duše, Uvod u demokratiju, Postestetiku, Proyce & Joust… Ako je suditi po onome što pišete na portalu libretto.rs, na pomolu je nova knjiga, Hulja i rulja, knjiga “u realnom vremenu”, o protestima u toku… – I da i ne. Da, jer pokušavam da napišem, u svom stilu mešavine registara, drugu knjižicu iz serije Ambiviolencije (to su ambivalencije koje vuku na violenciju, višesmislenosti kad se nasilno “redukuju”). Izazovno je pisati o nečemu dok to traje. A ne, jer nikad nisi siguran šta će ispasti i od događaja i od onoga što pišeš. Možda uspemo – i protesti i moje pisanje – a možda i ne uspemo, pa to ne bude knjiga kakvu želim. Zapravo nikada ne znamo šta će na kraju pisanja “ispasti”. Kako znate kada je knjiga napisana, kada da stanete?
