Vreme

DRAMA SVETI GEORGIJE U KORAK I SA SAVREMENIM TRENUTKOM

Ljubavni trougao i patnja naroda

Drama Sveti Georgije ubiva aždahu defi nitivno pripada jednom vremenu i jednom viđenju naše istorije, ali uspeva da uhvati korak i sa savremenim trenutkom. Drama Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu imala je praizvedbu u Ateljeu 212 1986. godine.

U vreme kada je prvi put izvedena ova drama je bila vrhunac pozorišnog talasa koji se osamdesetih godina 20. veka bavio temom stradanja srpskog naroda i vojske tokom Prvog svetskog rata, nakon čega je stvorena kraljevina SHS. Ona je imala nekoliko sličnih karakteristika kao i popularne predstave tandema Ćosić- Mihiz: intenzivna naracija natopljena sentencama, srpski narod je jedina žrtva ratnog stradanja u kome se stvarala Jugoslavija, srpski ofi cir komanduje publici kao svojoj vojsci. Ipak, dramaturški i značenjski ova drama je kompleksnija od Kolubarske bitke i Valjevske bolnice i održala se na repertoaru za razliku od tada popularnih i izvođenih drama/dramatizacija o Prvom svetskom ratu. Kako na savremenoj sceni funkcioniše Sveti Georgije ubiva aždahu u izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta i režiji Milana Neškovića? Sasvim dobro! Drama u osnovi ima melodramski sukob unutar ljubavnog trougla koji čine Đorđe Džandar, njegova žena Katarina i švercer i ratni invalid Gavrilo. Taj ljubavni trougao služi tome da dramaturški drži na okupu jednu mnogo širu sliku srpskog društva koje je iscrpljeno i obogaljeno usled nemara vlasti koja vodi ratnu politiku preko leđa siromašnog i napaćenog naroda. Preko Gavrila u dramu ulazi čitav set tragikomičnih likova bogalja (ratnih invalida ili po rođenju obogaljenih) koji pripovedajući svoje životne priče i izgovaraju čuvene kovačevićevske paradoksalne rečenice. Đorđe Džandar je primer čestitog čoveka koji se razočarao i u narod i u državu i samo ga ljubav prema Katarini drži da se sasvim ne raspadne i odustane od života. Katarina je buntovnica u tradicionalnom društvu. Ona s jedne strane odbija da se pomiri sa pozicijom žene, ali s druge strane jeste, i tako pobunjena, deo patrijarhalnog društva jer ne vidi smisao svoje egzistencije van ljubavi prema izabranom muškarcu, dok on s m osim što je ljubavnik može biti, ako to želi, švercer, otac porodice, glava kuće… Dušan Kovačević je u podnaslovu komada napisao da je to dramatizacija nenapisanog romana. Na neki način Sveti Georgije… to i jeste jer se u drami mnogo pripoveda: čitaju se pisma, pišu se proglasi, pričaju priče, drže govori… Sva ta naracija je natopljena paradoksom, humorom i spoznajom da velika patnja nije veličanstvena već groteskna. Upravo ta dva motiva komada – ljubavni trougao i patnja naroda usled dejstva vlasti koja ga zloupotrebljava u svoje svrhe su aspekti komada koji danas najbolje funkcionišu. Reditelj predstave Milan Nešković i scenograf Gorčin Stojanović su inteligentno scenu podelili na dva prostora na kojima se dešavaju ove dve drame. U prvom planu, tik uz portal je prostor kafane u kojoj se skupljaju bogalji. Iznad njih, u drugom planu, je velika kosina na kojoj se odvija prva ljubavna scena. Ta kosina omogućava da se ljubavna scena, iako u drugom planu, dobro vidi kao i scene u kafani, na samoj rampi…