Novi Magazin

DUGO PUTOVANJE U OSVIT DEMOKRATIJE

Veliki tresak

Sudar moćnih političkih oponenata, koji će doneti smenu autoritarnog ustrojstva i osvit iz nadnaslova ovog teksta, moći će po svoj prilici da se nazove veliki tresak. Postojeći režim autoritarne vladavine ne može biti održiv. No, to ne znači da se na njegovo okončanje neće odista dugo čekati.

Baš kao i za efikasnost tržišta, za funkcionalno zadovoljavajuću i održivu demokratiju mora, pored ostalih, da bude ispunjen i jedan teško ostvarljiv uslov. U oba slučaja uslov je da se među relevantnim akterima ne pojavi neki koji je mnogo krupniji nego svi ostali i dovoljno moćan u odnosu na sistem u celini. Drugim rečima nijedan akter ne sme da bude toliko velik i tako silan da bi shodno svojim interesima mogao da diktira važne dimenzije sistema, i to tako važne da preko njih opredeljuje opšte sistemske uslove i bitno utiče na poslovanje svih ostalih sistemskih subjekata. Taj uslov relativno retko i teško se ispunjava i na samom tržištu, a u političkom sistemu još teže i manje potpuno. Razlog je u dobro poznatoj činjenici da u politici stranka ili koalicija koja pobedi na izborima dobija pristup državi, sa dobro definisanim ovlašćenjima da upravlja mnogim državnim sektorima, preduzećima, agencijama i brojnim drugim državnim poslovima. U tom kontekstu najvažniji su golemi državni resursi koji dospevaju pod komandu stranke uspešno ovladale većinom biračkog tela. Država je najmoćnija organizacija u svakom društvu, a ovlašćenja da se upravlja mnogim njenim resursima i poslovima daje vladajućoj stranci golemu potencijalnu prednost u odnosu na sve ostale stranke i manifestuje se kao izvor rizika da jedna stranka postane neodmereno velika i moćna u odnosu na sve ostale, ugrožavajući tako pomenuti fundamentalni uslov za održivost demokratije. Vladajuća stranka može, naime, da takoreći ovekoveči svoju vladavinu, a kroz dugi niz političkih interakcija da marginalizuje, osakati i funkcionalno onemogući sve ostale stranke, prevodeći tako politički poredak u jednostranački sistem. Upravo to se dogodilo u novijoj političkoj istoriji Srbije. Pokušaj institucionalizovanja demokratije kroz višestranački sistem preduzet je na društvenoj osnovi koja je sva bila u znaku baštine minulog kolektivističkog socijalističkog sistema sa predimenzioniranom državom, vrlo velikim resursima koji su bili u njenom vlasništvu, sa mnoštvom najrazličitijih agencija putem kojih je ona obavljala svoje široko razgranata funkcije i sa golemim informacionim sistemom koji je raspolagao kapacitetima za upravljanje masovnim preferencijama, uključujući posebno i izborna opredeljenja. Nijedna stranka ili koalicija nije tako mogla uspešno da konkuriše vladajućoj stranci, uslovi delovanja bili su takvi da je strankama van vlasti bio ugrožen i sam opstanak, a politički krajolik pretvarao se u političku pustoš u kojoj je opstajao i dominirao samo jedan akter. Realokacija moći između stranaka izrastala je, po logici nekakve institucionalne inercije, u koncentraciju moći unutar vladajuće organizacije, sa konačnim rezultatom stvaranja stanja u kome je odlučujuća vlast dospevala u ruke jednog čoveka. svojevrsnog gospodara zemlje. Taj akter zakonito preuzima ulogu i moć korifeja koji žari i pali i vedri i oblači, a u rukama drži i sahan i kutlaču…