Danas

VLAST NE VOLI KARIKATURE

O mnogo čemu, a u stvari samo deliću onoga što je iskusio i doživeo u svom filmski bogatom životu, za Danas govori Jugoslav Vlahović

Krajem 1976. došao sam u NIN, tom prilikom je jedan novinar dobacio „Čuo sam da se Vlahović skidao go u ‘Kosi’“, namerno je provocirao, na šta sam odmah odgovorio - Naravno, karikaturista mora da pokaže da ima muda.

Nije me više dirao – priseća se uz osmeh likovno-grafički umetnik Jugoslav Vlahović jedne od svojih životnih anegdota. Inače ta scena se može videti u Pozorišnom muzeju u Beogradu na nedavno otvorenoj izložbi o rediteljki Miri Trailović. Među najmlađim dobitnicima Pjera za karikaturu (1977) Jugoslav Vlahović je danas ovenčan sa toliko nagrada da ih je teško pobrojati. Njegove karikature i ilustracije krasile su i krase najznačajnije svetske časopise i štampu od Njujork tajmsa do francuskog Šarli ebdoa. Juga Vlahović je jedan od dva čoveka kome je Danilo Kiš napisao predgovor za knjigu i za njegov poznati rad „Svetska krava“ rekao: „Za ovo bi te Andre Breton poljubio u čelo“. Zato što njegova dela nisu samo dnevna politika, već likovne beleške vremena, Đorđe Kadijević je napisao: „Hiljade tih crtež a, umnoženih u milionskim tiražima naših novina, usekli su se vremenom u memoriju čitavih generacija“. No, Vlahović nije samo likovno oblikovao našu i umetnost bivše Jugoslavije, njegova muzičko-pozorišna grupa Porodična manufaktura crnog hleba, osnovana 1968, bila je pionir jugoslovenske akustičke rok scene sa predstavama u Podrumu Ateljea 212. Jedan je od izvođača čuvenog mjuzikla „Kosa“, šezdesetosmaš i dete cveća; 1970. je formirao performans grupu Ekipa A3, ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju i direktno osmislilo termin „akcija“ koji su u zamenu za „performans“ koristili Marina Abramović, Raša Todosijević i ekipa konceptualaca. Autor je svih 25 omota albuma Riblje čorbe, uključujući i najnoviji 26. čije se izdanje još uvek čeka. Studentski protesti su trenutno verovatno najuzbudljivija tema u zemlji. Vi ste bili učesnik velikih studentskih demonstracija 1968. a da formalno još niste ni bili student. Kladim se da je to takođe bilo uzbudljivo? – Godine 1968. maturirao sam u Drugoj beogradskoj gimnaziji, prirodno- matematički smer, koji me nije mnogo interesovao, i na nagovor roditelja upisao arhitekturu. Njihov argument je bio „vidiš kako Vlada“ – Vladimir Veličković je tada živeo u našoj ulici, „idi na arhitekturu, onda možeš i slikarstvo“. Posle prve godine sam pobegao sa arhitekture i upisao primenjenu grafiku. Moja sestra Jugoslava tada je bila student ekonomije. Uzeo sam njenu studentsku legitimaciju i preko njene postavio svoju sliku. U Kapetan Mišino zdanje ulazio sam bez problema. Čak i ako bi mi redari na ulazu zatražili lič- nu kartu, ne bi primetili razliku u jednom slovu, tako da sam proteste ‘68. pratio iz prve ruke. Slušao sam govore Dragoljuba Mićunovića, Nikole Miloševića, Vlade Mijanovića zvanog Vlada Revolucija koji je kasnije uhapšen i verovatno za primer i osuđen. Sećam se fascinantnog recitala Steve Žigona, izvodio je Robespjera, kao i učionice gde je glumac Zoran Radmilović ležao na madracu i tu zajedno sa studentima boravio i spavao. Nije bio podrška samo na re- čima. Vuk Stambolović je uz gitaru pevao „himnu“ „Leva, leva“ a reditelj Dušan Makavejev povremeno snimao kamerom. Jedan od retkih fotografa na studentskim demonstracijama ‘68 bio je Tomislav Peternik. Proslavile su ga fotografije na kojima je potom snimio tuče sa milicijom u blizini Studentskog grada. Kasnije je 1970. primljen u NIN kao fotograf gde sam krajem 1976. došao i ja…