Danas
GLUMAC NIKOLA KOJO O GODINI KOJA JE ZA NAMA
Moramo biti telohranitelji ovoj deci, oni završavaju ono što mi nismo
Nema više nazad. Nekima je trebalo malo više, ali bude se i probudiće se. Koliko god da su ćutali usled ucene, straha, egzistencije, nisu mogli da ne vide kako su ovaj i njegovi banditi preorali Srbiju.
Nisu mogli da ne zamišljaju kako će on i „Kobre“, za šest – sedam sekundi da razbucaju njihovu decu, a koja u stvari nisu njihova nego državna! – kaže za Danas Nikola Kojo. Svih ovih turobnih decenija jedan od najpopularnijih glumaca ostao je naš dobri duh, onaj retki, preostali građanski svetionik koji svedoči da Beograd nije izumrla metropola, da ovde još ima morala, hrabrosti, dostojanstva i gospodstva. A ni popularnost Nikole Koja nije obična – on je voljen na onaj poseban način na koji su „od Triglava do Đevđelije“ bili voljeni Dragan Nikolić, Bora Todorović ili Bata Stojković, koji prevazilazi i samu umetnost glume i uloga koje je odigrao, što može da doživi retko koji glumac. U novogodišnjem razgovoru za naš list Nikola Kojo govori o godini koja je za nama i studentskoj pobuni, moralnoj obavezi svih građana da pomognu mladim ljudima da se izbore za bolju zemlju i bolji život, da ne žive u društvu u kojem sve vredno „pojedu skakavci“, kako smo mi dozvolili… Šta je neko Vaše dominantno osećanje vezano za 2024. godinu? – Moje lično osećanje je tuga. Ovo je jedna od najtužnijih godina u mom, i u životima mnogih od nas. Na žalost, okolnosti u kojima smo i dešavanja iz ove, imaće svoj rep i u dolazeć im godinama. Ovo je godina u kojoj smo se svi borili za vazduh i još uvek stidljivo pokušavamo da ga udahnemo. Tek toliko da održimo vitalne funkcije. Ovo je godina velikog šoka. U dubini duše smo želeli da nam se ne desi, ali znajući šta živimo i s kim živimo, i prateći cikluse nesreća – zločina, znali smo da su i tragedije neminovne. Može li čovek da bude zaista srećan i spokojan u takvoj zemlji, čak i ako u privatnom životu doživljava neke svoje lične uspehe i radosti? – Može, ukoliko je rođen bez trunke emocija i empatije. Nekako sam siguran da su ljudi rasterećeni dobrotom, rasterećeni i inteligencijom. Veliki uticaj lajf koučeva sa društvenih mre- ža u sadejstvu sa agendom kapitalistič kog porobljavanja, doveli su da je „ćuti i brini za svoje dupe“ postao moto naše ere. Globalno. Brzinom svetlosti zatvorio nam se pogled za najbliže, za komšije, za vrisak iz susednog stana, za starca na pločniku… Postali smo zveri kakve ne postoje u životinjskom svetu. Ipak, mislećem čoveku lična sreća ne znači ništa u ovakvom okruženju…