Danas

SANDA RAŠKOVIĆ IVIĆ: VERUJEM DA OVAJ REŽIM PADA

Nestali su strah i apatija, a narcis je do kosti uplašen za vlast

„Srbiji su se desili studenti. Strah se otopio, nestalo je apatije, a narcis koji voli kad mu se dive i kad ga se plaše, izgubio je sve. Uplašen za svoju vlast do koštane srži, pa više ne može ni da kontroliš e govor tela i rečnik, nepriličan šefu države. Zato očajnički pokušava da vrati „stari sjaj“ zavereničkim pričama“.

Ovako za Danas Sanda Rašković Ivić, koja je pre tačno godinu dana podnela ostavku na sve funkcije u Narodnoj stranci zbog izbornog poraza i odlučila da napusti politiku, opisuje trenutnu situaciju u zemlji. Napominje da to što je prestala da se aktivno bavi politikom ne znači da je postala apolitič- na. Rašković Ivić je, pored ostalog, bila komesarka za izbeglice, predsednica Koordinacionog centra za KiM i narodna poslanica. Kajete li se što ste napustili Narodnu stranku ili vam je život, bez politike, postao lagodniji? – Ne kajem se što sam izašla iz aktivne politike. Građani su jasno pokazali šta misle o mojoj i politici stranke kojoj sam pripadala. Ili im se politika nije dopadala ili im se nije dopadao način na koji smo je predstavljali. Kao što sam već ranije rekla „okrenuli su mi (nam) ogledalo, pa je povlačenje iz politike bilo jedini mogući odgovor. Najveće nasledstvo koje neko može da ostavi je vlastiti integritet. Moja porodica je to razumela i podrž ala. Svojevremeno ste tvrdili da treba živeti za politiku, ali ne od nje. Šta sada kažete? – I dalje mislim da treba živeti za politiku, a ne od nje. To sam naučila od svog oca koji je u politiku ušao kao profesionalno ostvaren čovek. I ja sam u politiku ušla kao profesionalno ostvarena žena i nikada nisam u potpunosti okrenula leđa svojoj struci – psihijatriji, koja je bila i ostala suština mog identiteta. Takvo stanovište ima veliku prednost, jer kao intelektualac stalno se preslišavate o svojim postupcima, a u politici to preslišavanje mora da bude kontinuirano. Za takav stav potrebna je sloboda od partijske zavisnosti koja vas ne uslovljava egzistencijom. Onaj ko živi od politike postaje zarobljenik ideja i postupaka partije, makar se i ne slagao s njima. U svakoj političkoj ideji treba da bude jezgro borbe za slobodu, ali ako vi slobodu nemate, jer ste zavisni od politike, od plate koju na funkciji dobijate, onda je to paradoks i neiskrenost. Mislim da se ljudi koji žive isključivo od politike često u sebi osećaju bedno…