Satori

„Retke su dobre vesti, blagovesti, u ovdašnjoj, odnosno regionalnoj, književnosti. Štaviše, otkako je intenzivno pratim na gotovo dnevnom nivou, bilo ih je svake godine toliko da stanu na prste jedne šake. Zbog toga vredi uzeti megafon u ruke i povikati: izašao novi roman Srđana Srdića! Zove se Satori. OK, moguće da se neće svi oduševiti ovom knjigom, ali tim pre, oni koji promaše njenu zastrašujuću istinitost, njenu užasavajuću lepotu, žive u boljem svetu. Oni su nišči duhom i samim tim blaženi, njihovo je carstvo nebesko. Ja ga se dragovoljno odričem.

Satori se otvara citatima iz Barta, Liotara i benda Mogwai. Ako ništa drugo znamo da se nalazimo u post-svetu: poststrukturalizam, postmodernizam i postrok. Ovo je značajno zbog toga što se i čitav roman odvija u svetu koji izmiče jasnoj definiciji, odnosno jedinstvenom teorijskom modelu. To je svet koji je moguće odrediti samo kao onaj koji nastaje posle nečega, on nije temelj, nije osnova na kojoj se može graditi, on je razvalina koja štrči, ostanimo u Srdićevom svetu, iz mrtvog polja. U takvom svetu opstaje (postoji+traje) protagonista (postagonista?) pod nadimkom Vozač. Satori je Bildungs, odnosno obrazovni roman u kojem pratimo proces spoznaje, otkrovenja, satorija koji u zen budizmu označava trenutak viđenja suštine koji (ne)će Vozač doživeti.“

Vladimir Arsenić

U ovoj antišvejkovskoj anabazi jedan od prepoznatljivih srdićevskih likova, društvenom i intimnom istorijom oštećen čovek koji u današnjici gubi tlo pod nogama, polazi na paradoksalni put samooslobađanja, na kojem autor ocrtava duhovit i gorak portret savremene Srbije.