Mi že Sentandrejci

SENTANDREJSKA RAZGLEDNICA

Granice srpskog romana, očito se ne poklapaju sa državnim međama. One umnogome prate i tragove puteva srpske dijaspore. Iz jedne od najstarijih, one u Mađarskoj, poslednjih godina nam stižu romani budimpeštanskog pesnika, esejiste i pripovedača Petra Miloševića (1952).

Nakon izuzetnog uspeha romana Tinja Kalaz (2013), priče o pojavi Koštane Borisava Stankovića među Srbima u Mađarskoj, te hipi ljubavne priče, naknadno iščitane u perspektivi postkomunističkih vremena, iz romana London, Pomaz (1994,2014), pred nama je ponovo i Miloševićev drugi roman Mi že Sentandrejci objavljen 1997.godine. Radnja ove knjige, "porodičnog rikvercromana", traje unazad od (tada buduće) 2014.godine, vremena kada poslednji sentandrejski Srbin stiže na nebo, pa do dvadesetih godina 20. veka, i predstavlja sažetu noviju istoriju Srba iz Ma|arske viđenu kroz optiku jednog individualnog životnog puta.

Glavni junak, upravo taj "poslednji Srbin", tj Srpkinja, Glavata Nata, starateljka sentandrejskog Muzeja ikona, u usporenom ritmu svog života i života svoje porodice, dotiče se svih ključnih momenata vezanih za ovovekovno trajanje te srpske dijaspore - velike seobu nazad, u Srbuju, dvadesetih godina, progona srpske manjine iz 1948., trajanja tamošnjeg Južnoslovenskog saveza, čiji se rastur poklapa sa raspadom bivše Jugoslavije, te postepenog i definitivnog fizičkog nestanka sentandrejskih Srba. Pozicija pripadnika tog naroda, onih koji sada žive sa dva jezika, dva imena i dvostrukim mislima, u "tuđini" koja im predstavlja domovinu više od trista godina, po mnogočemu je određena njihovom posebnom običajnošću. Iza njihovog jezika, etnografski reprodukovanog u romanu, a koji za ovdašnjeg čitaoca predstavlja nekakav "arheološki" dijalekat, krije se i komičnost jednog odsanjanog nacionalnog sna. Samo mesto dešavanja, Sentandreja, vekovima se zatvarajući poput školjke, svoje istinsko postojanje, tako, otkriva isključivo u prošlosti.

Oni koji pevaju lokalnu hinmu iz naslova knjige ("Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta"), jesu oni kojih više nema, oni koji su poslednje dane živeli sa maglovitim sećanjima na stari zavičaj kao na obećanu zemlju. Za njih, kao uostalom i za sve Srbe, varoš Sentandreja se neprimetno pretvorila u razglednicu. Njihova sudbina, ovako viđena, postaje za sve nas metafora koja opominje.

Nenad Šaponja