Venecija

''STVARNOST OSTAJE RUŽNO PAČE,

AKO JE PAŽNJA NE PRETVORI U LABUDA''

Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova dela, pre svega romani Tesla, portret među maskama i Milenijum u Beogradu, prevode se, ili su već prevedena, na desetak svetskih jezika. Njegov novi roman, Venecija, sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske književnosti, otvara nam i neke nove horizonte.

Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između bildugsromana i knjige metamorfoza, prateći muzičku strukturu u kojoj su vremena sadašnjeg i počivšeg smeštena u istu ravan, a osenčena poezijom i svetlošću Mediterana, istovremeno, ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog odrastanja i poetskih metamorfoza, i to kroz  roman o gradu koji ne priznaje ograničenja materije, gradu nastalom uprkos zakonima verovatnoće.

Pištalov novi roman pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni, knjigu o obrtanju svih značenja u karnevalu, autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta. Traži je u zapisima srpskih i svetskih pisaca, ali i u ličnim i predačkim povestima, u istoriji mediteranskih Slovena, u izbrisanim metamorfozama grčkih kamenih lavova, u Komediji del Arte i, pre svega, u poeziji.

Pisana između načela da je ‘'ceo svet zaključan , a ključevi se ne vide'' i da je ''metafora alatka stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu'', Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu, u remboovskoj ‘'nenastanjivoj strani vazduha''. Ona je metafora duhovne potrage, naš Roman o Čarnojevicu za dvadeset i prvi vek, omaž Felinijevim svetim ludama, omaž Kazanovi, koji je trčao maraton kroz tela žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina, književni odgovor na postojanje ove ‘'plutajuće bajke''.

Pred nama je, dakle, duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.