Pustinja

„Pustinja“ nije ljubavni roman, „Pustinja“ je knjiga o ljubavi, o ljubavi čoveka prema porodici, prema ženi i prema Bogu, ali i o ljubavi Boga prema čoveku.

Ovo nije knjiga koja daje odgovore, ovo je knjiga koja će vas dok je čitate nagnati da razmišljate i da preispitujete, da rušite tabue i otkrivate sebe.

Šimun živi mirnim, pregalačkim životom s porodicom u Jerusalimu. Sve se menja kada Varava ubije njegovu kćerku Rebeku. Pošto Pontije Pilat usled zakulisnih političkih intriga i interesa oslobodi osuđenog Varavu, Šimun odlučuje da se osaveti verujući da će tako, svojom rukom ostvariti pravdu i ubija zločinca i beži. Progoneći ga, bahati rimski vojnici izazivaju smrt njegove žene Sare. Nakon tih tragedija, Šimun odlazi u pustinju vapeći za jedinim mogućim izlazom – smrću. Ali tu se neočekivano sreće s bićem čiju prirodu ne prepoznaje – da li je to sin božji, Bog, Sotona ili Šamhazal, jedna od njegovh emanacija? Šimun spoznaje da ništa nije onakvo kakvim bismo, usled svoje ograničenosti i samoljubivosti, želeli da bude... Šimunova drama u pustinji narativno se prepliće s doživljajima njegovog starijeg sina Aleksandra koji takođe vapije za pravdom videći njeno ostvarenje u delatnom Mesisi, kao i poslednjim časovima života Isusa Hrista  opisujući njegovo okruženje drugačijim no ono na koje smo navikli.

Roman Pustinja predstavlja višeslojno, provokativno i kontroverzno viđenje događaja koji su izmenili tok svetske civilizacije, napisano kroz prizmu piščeve lične tragedije sa kojom se čitalac emotivno identifikuje čineći osobnu tragediju univerzalnom. Pustinja oslikava društvo i preispituje ograničenost čovečje prirode, postojanje sudbine ili pak dela božje promisli, kao i pitanje dobra i zla.

Pustinja je roman u srpsku književnost uvodi i nov kritički diskurs na teološki narativ, u svakom slučaju drugačiji, promišljen i provokativan.