Vreme

STVARI STOJE JOŠ GORE

Intervju: Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija

Vrlo je pogrešno da se napredak Srbije u borbi protiv korupcije na visokom nivou meri samo na osnovu statističkih podataka o tome koliko je bilo optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal i pratećih presuda...

U Srbiji bi učinak na tom polju pre svega trebalo meriti po tome da li je bilo slučajeva gde se sumnja na koruptivno učešće visokih državnih zvaničnika – a da ti slučajevi nisu ispitani. Na veliki pritisak studentskog i opštenarodnog bunta nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rešio je da ponudi jednako “veliki” odgovor. Najavio je konačnu, bespoštednu borbu protiv korupcije, kakvu ovde još niko nikada nije video, rekavši da u toj borbi niko neće biti zaobiđen. Tokom februara i marta, hapšenja osumnjičenih za korupciju postala su skoro svakodnevna. Do sada je privedeno oko 170 osoba i podignuto oko 50 krivičnih prijava. Pali su navodno i neki “nedodirljivi”, a akcija treba da izgleda kao sveobuhvatna: hapšeni su od bivše gradonačelnice preko funkcionera sve do direktora javnog preduzeća, od krupnih biznismena do predsednika malih seoskih mesnih zajednica, od poljoprivrednika do policajaca. Borba protiv korupcije započela je pompezno, kao prasak, 12. februara, hapšenjem predsednika opštine Obrenovac Milorada Grčića, koji je pre toga godinama obavljao funkciju direktora EPS-a. A samo dan ranije, organizacija Transparentnost Srbija (TS) predstavila je na konferenciji za novinare najnovije podatke o indeksu percepcije korupcije CPI 2024 (Corruption Perceptions Index). Reč je o globalnom rangiranju zemalja po percepciji korupcije u javnom sektoru. Prema tim podacima, već osmu godinu zaredom Srbija je nastavila da pada na međunarodnoj lestvici, pa je prošle godine pala za još jedno mesto. Sada se nalazi na najlošijoj poziciji od 2012, tačnije na 105. mestu od ukupno 180 zemalja. Sa indeksom 35, gde je mogući raspon ocena od 0 do 100, Srbija je na pretposlednjem mestu među zemljama u regionu, iza nje se nalazi još samo Bosna i Hercegovina. Pored toga, naš sagovornik Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, u razgovoru za “Vreme” daje još jedan uvid: “Informacije u vezi sa globalnim indeksom percepcije korupcije, koje objavljujemo od 2003, nekada su prenosili i mediji bliski vlastima i oni koji su vlast kritikovali, jer su znali da je to važno. Poslednjih godina te podatke ignorišu ne samo provladini privatni mediji, već i RTS”. Na konferenciji ste rekli da ni izvršnoj ni zakonodavnoj vlasti u Srbiji borba protiv korupcije nije prioritet. Da li biste sada, posle svih hapšenja zbog korupcije, promenili iskaz? – Ta ocena dolazi iz svega onoga što bi izvršna i zakonodavna vlast trebalo da rade kako bi sistem borbe protiv korupcije funkcionisao i bio unapređen, a što ne čine. Svakako ne dolazi od broja hapšenja, jer o tome oni ne bi ni trebalo da odlučuju. Ovo što se sad dešava, kada predsednik obeća rezultate u borbi protiv korupcije “do kraja marta”, a onda tužioci to realizuju, upravo je pokazatelj da sistem funkcioniše na nakaradan način. Tužioci čekaju na znak političkog vrha da bi pokrenuli istrage o slučajevima o kojima su očigledno imali saznanja i ranije. Kao navedene razloge hapšenja vidimo proneveru novca, neregularno upisivanje prekovremenog rada, utaju poreza i s njom odomaćeno “izvlačenje keša”, pa nekad i nije jasno je li reč o krađi ili korupciji. Ne znamo ni šta biva sa svim tim “izvučenim” novcem, da li se i kako dalje koristio, za koruptivne radnje ili za nešto drugo? – Ponavlja se matrica koju smo viđali i ranijih godina, naročito kroz saopštenja o hapšenjima koja se redovno objavljuju u rubrici “Stop korupciji” na sajtu Vlade Srbije. Obrazac, koji se evo i sada ponavlja, jeste da se borbom protiv korupcije naziva i ono što nema veze s njom. Do konfuzije dolazi zato što se u tužilaštvu i policiji ovim istragama bave njihove organizacione jedinice koje u nazivu imaju “suzbijanje korupcije”, ali su nadležni i za razne vidove privrednog kriminala. Zato se dešava da se istrage protiv vlasnika privatnih preduzeća koji su našli neki nezakoniti način da sebi smanje poreske obaveze nazivaju borbom protiv korupcije iako nema naznaka da su, na primer, ti vlasnici podmitili nekog državnog službenika da im omogući takve malverzacije. Nije sporno da se istražuju i takva krivična dela, već zabuna koja se pravi u javnosti, pri čemu se stvara utisak da su rezultati u borbi protiv korupcije veći nego što zaista jesu. Zato je neophodno da se jasno prikaže šta je urađeno kada je reč o zloupotrebi službenog položaja, u otkrivanju primanja i davanja mita, kod suzbijanja trgovine uticajem, ali i za neka krivična dela koja predstavljaju zanemarljiv deo u tužilačkim i policijskim statistikama, na primer zloupotrebe u vezi sa javnim nabavkama, primanje i davanje mita u vezi sa glasanjem ili krivična dela koja su propisana Zakonom o fi nansiranju političkih aktivnosti i Zakonom o sprečavanju korupcije…