Vreme
INTERVJU: LAIBACH, UMETNIČKI KOLEKTIV
Ljudi misle da su slobodni jer sami biraju boju i dužinu sopstvenih lanaca ropstva
Svet je nekoliko puta promenio svoju fasadu, ali matrica ostaje ista – ona se samo adaptira novim tehnologijama kontrole: moć kapitala vlada, mase slede iluziju, istorija se reciklira. Zaborav je najveći saveznik ponavljanja grešaka.
Kada se emotivna distanca od užasa prošlosti poveća, otvara se prostor za njihovo ponavljanje – u novom obliku, sa novim narativima, ali sa istim ishodom. Laibach odavno više nije samo nekadašnja jugoslovenska i slovenačka muzička grupa. Laibach je već nekoliko decenija planetarni umetnički kolektiv koji neprekidno razmatra fenomen totalitarizma kroz sve njegove pojavne oblike i istorijske promene. Najpre su ga registrovali na području SFRJ još davnih dana 1980-ih, da bi u međuvremenu svoj vidokrug proširili na Evropu, a potom i svet. Moglo bi se reći da su se gotovo sva Laibach-ova predviđanja – isprva naoko veoma kontroverzna – u potpunosti ispunila. Da li, međutim, današnje vreme prevazilazi čak i najsmeliju maštu ovih inovativnih fi lozofa novog zvuka, baziranu na dokumentovanim istorijskim činjenicama i vidljivim posledicama? Izgleda da Laibach i dalje pronalazi izazov u novom dobu, možda i sa sve većim apetitom kako vreme prolazi. O njihovoj publici da i ne govorimo. Dokaz za to mogla bi biti dva odavno rasprodata koncerta u sali “Amerikana” beogradskog Doma omladine 8. i 9. marta (organizacija: Balkan Art Collaboration), na kome će Laibach predstaviti najnovije čitanje svog slavnog albuma Opus Dei. Suočite li se danas sa naslovnom stranom ove ploče, sa koje kao da vas gleda Vlad Cepeš lično – još jedna legendarna ikona širih balkanskih prostora – kao i sa nezaboravnim ritmom novog svetskog poretka koji dobuje iza, možete samo zavrištati Live Is Life. Grupa Laibach osnovana je 1. juna 1980, a prošle godine obeleženo je 40 godina od nastanka Neue Slowenische Kunsta, umetničke zajednice koja je unela istinsku političku pometnju u prostore nekadašnje SFRJ. Obeležavamo i godišnjicu izlaska vašeg debi albuma Laibach (1985). Kako danas gledate na to davno doba “bratstva i jedinstva”, u kome je slobodoumno provociranje jugoslovenskog sistema moglo istovremeno da bude moćan stvaralački pogon? Da li je danas takva umetnička diverzija uopšte moguća? – Laibach se uvek trudio funkcionisati kao refleksija društva, koristeći njegovu ikonografi ju, jezik i kontradikcije, da bi stvorio estetski komentar koji bi istovremeno bio subverzivan i duboko ukorenjen u kontekstu vremena. Osamdesete su bile specifične – Jugoslavija je bila jedinstven eksperiment između Istoka i Zapada, s relativno slobodnim prostorom za umetničku provokaciju, ali i jasnim granicama koje se nisu smele preći. Umetnost je tada mogla imati snažan politički naboj i uticaj, jer je sistem, iako represivan, još uvek bio ideološki definisan i prepoznatljiv. Danas, u eri globalnog kapitalizma i fragmentisanih identiteta, sistem je amorfniji, difuzniji, teže ga je precizno ciljati, a otpor je često kooptiran kao deo tržišnog spektakla. Tada je bilo moguće igrati opasnu igru s moćnicima; danas su moćnici algoritmi i tržište, a igra postaje trivijalna. U tom smislu umetnička diverzija i dalje postoji, ali se njeni mehanizmi menjaju – nije više dovoljno samo provocirati, već je potrebno redefi nisati prostor i diskurs funkcionisanja u uslovima gde se svaka provokacija može brzo apsorbovati i neutralisati. Kada bi, na primer, aktuelni protesti u Srbiji dozvoljavali bilo kakvo poređenje sa umetnošću, lako bi ih se moglo definisati kao vrhunski kolektivni umetnički performans koji duhovito praktikuje diskurs što može biti relevantan upravo u ovom trenutku. Ali, smatramo da ambicije ovih protesta nisu umetničke i jedino takvi imaju i smisla…
