Vreme

U SUSRET GENERALNOM ŠTRAJKU: POLITIČKI ŽIVOT

Čuvari opozicije u zimskom periodu

U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni.

Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima. Kako će se ovo razrešiti, danas je najčešće pitanje. Pod tim se podrazumevaju studentske blokade i protesti posle tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2023. godine i napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti 22. novembra. Dva meseca docnije, na političkom polju, vidimo jedan društveni pokret koji se formira oko studentskih blokada i, za sada, nezamenjivog Aleksandra Vučića koji je usisao sam preostali politički život u sebe. Vlada Srbije jedva da daje znake života, Skupština Srbije faktički ne radi, a opozicija je negde na margini, uplašena da svojim postupcima ne pokvari ono što rade i organizuju studenti Srbije. U takvom ambijentu i praznom političkom polju, gde imamo jednu veliku i značajnu društvenu grupaciju koja traži od svojih institucija da rade po zakonu i postupaju u skladu sa zakonom i jednog čoveka koji se sam nameće kao kontrateža i koji još uvek uspeva da u strahu drži veliki deo javnog sektora, opozicija se sklonila, utišala i kao da sa strane sedi, gleda i čeka da li će je se neko setiti. Ona ni mesecima nakon prošlogodišnjeg raspada koalicije “Srbija protiv nasilja” ne uspeva da se konsoliduje, reorganizuje, grupiše i iskoristi jedinstvo u nastupu koje je imala posle tragedije u Novom Sadu, kada je svojim akcijama inicirala bolji rad institucija. Tada je, zapravo, počela ove proteste koji tresu Srbiju i koji će možda da dožive svoj vrhunac tek narednih dana. GDE SU I ŠTA RADE Pre samo dva meseca, dok smo predstavnike opozicije gledali jedinstvene u akcijama ispred tužilaštva u Novom Sadu, izgledalo je da će se unutrašnja nepoverenja i sujete zanemariti. Takođe i da bi konačno mogao da se formira jedan i jedinstven politički blok kao alternativa koja bi građanima dala nadu da je smena vlasti moguća i da ima ko da radi posao vođenja države i bez Vučićeve družine. Dva meseca kasnije, u suženom i opustošenom političkom polju, opozicija još uvek ne uspeva da istupi, a izgleda da ni sama ne zna kako bi to i gde mogla da uradi. Njeno se delovanje svelo na pojavljivanje u onim medijima gde je to moguće, dok za sve TV stanice na nacionalnim pokrivanjem, kao u slučaju RTS-a, oni ili ne postoje ili su neprijatelji države. U toj “medijskoj prezentaciji” režim ih izjednačava sa studentima: oni su sila kontrolisana sa zapada sa kojom je potrebno obračunati se, ali je režim milostiv i pustiće da se oni sami od sebe unište. Kad je u pitanju opozicija – to nije veliki problem; kada su studenti u pitanju – to ide prilično teško. Ono što je izostalo sve ovo vreme jeste pokušaj opozicije da artikuliše političke zahteve. Odnosno – pravljenje političke platforme koja bi mogla da dovede do ispunjenja zahteva studenata, jer je očevidno da ih ovaj režim neće ispuniti i da je zahteve shvatio kao zahtev za smenu Vučića. Od trenutka kada su blokade dobile na zamahu i kada je zaista zaustavljen rad na svim velikim univerzitetima, pojavilo se nekoliko ideja kao mogući vid delovanja opozicije. To je prvenstveno ideja tzv. prelazne vlade koju su u javnosti u najvećoj meri zagovarali Zdravko Ponoš iz pokreta Srbija centar i Miloš Jovanović iz Novog DSS-a. Ova ideja je ponovljena više puta i više puta je stizao odgovor od Vučića da bolje da ga ubiju nego da im da vlast bez izbora, ali je ideja preživela i jasno je da se o njoj razgovaralo i unutar najužeg kruga saradnika predsednika Srbije. Da je drugačije, ne bi je ni pominjali – javnost je ovo davno shvatila…