Vreme
ZNAMO ŠTA NAM VALJA ČINITI
Intervju: Ivanka Popović, profesorka i članica Inicijative “ProGlas”
Sa Ivankom Popović, profesorkom Tehnološko-metalurškog fakulteta i jednom od pokretača Inicijative “ProGlas”, razgovaramo u trenutku kada se društvo kuva od neizvesnosti.
Utorak je pre podne, u njenom smo kabinetu, spolja dolaze zvuci pištaljki i vuvuzela jer se studenti vraćaju sa dvadesetčetvoročasovne blokade Autokomande. U isto vreme, režimski mediji najavljuju da će premijer Srbije Miloš Vučević podneti ostavku, što se koji sat kasnije ispostavlja kao tačno. Razgovor ipak počinjemo nastupom predsednika, premijera i predsednice Skupštine, tokom kojeg smo čuli nekakav poziv na dijalog, ali smo već noćas imali prebijanje studenata u Novom Sadu. Dakle – da li je bejzbol palica poziv na dijalog? “Meni se čini da sada ulazimo u vrlo osetljivu i važnu fazu ovih protesta, zato što je očigledan nemir kod vlasti”, kaže Popović na početku razgovora za “Vreme”: “Čini mi se da im je nejasno kako i na koji način da pristupe rešavanju krize, a da pritom ne ugroze podršku svojih lojalnih glasača. Tako da taj ceo nastup u nekom najjačem sastavu govori o tome da oni vrlo ozbiljno shvataju ovu situaciju.” Šta možemo da zaključimo iz ovog, evidentno neiskrenog poziva na dijalog? I- Mislim da je ponuda za dijalog premala i dolazi prekasno i na način koji je uvijen u pretnju. Govori se o mogućim pomilovanjima, pri čemu je potpuno nejasno – znajući koliko traju sudski procesi u ovoj zemlji – da će uopšte doći do bilo kakvih ekspres postupaka. Ne znam da li Vučić govori o nekim ranijim postupcima, tako da je utisak je sve zajedno bio malo slatko, malo pretnja, pa da svako nađe šta mu tu odgovara. Međutim, to je već toliko izlizano, iskorišćeno i potrošeno kao tehnika. Mislim da to neće dati rezultat i da će i njegovim vernim glasačima ukazati na to da postoji određena slabost, što verujem da ih jako uznemirava, jer kako neko uopšte može da se usudi da ih doživi kao slabe? Baš zbog takvog viđenja njih kao slabih i njihove reakcije na to, mene plaši da će doći do eskalacije, jer mislim da su se sad našli u poziciji u kojoj nisu navikli da budu i da je to za njih neprihvatljivo. Takođe vidimo, što mislim da mora da se poveže kao jako, jako ružno, šta se desilo u Novom Sadu. U istoj noći kad imamo Autokomandu – gde je jasno da se u takvom mnoštvu niko neće usuditi da napravi incident – krajnje je kukavički i bedno da studente po ulici bukvalno love osobe za koje nije jasno ko su, osim da su to neke polukriminalni elementi. Oni pokazuju kukavičluk, jer napadaju mali broj ljudi, mirnih i nenaoružanih. A oni dolaze sa palicama i celim arsenalom različitog oružja. Osim što je to kukavički, sve te napade vidim i kao jedan mizogin čin. Jer većina tih batinaša prvo nasrće na devojke, iako je u tom slučaju još veća mogućnost da dođe do povrede i jasno je da neće biti nekog vida odbrane ili otpora od strane žrtve. Sve ovo stvara jako ružnu sliku, ali opet utvrđuje i potvrđuje uvreženu predstavu koju mi imamo o ljudima koji su osnovali Srpsku naprednu stranku. Dakle, poreklo svega ovoga je Srpska radikalna stranka i to su metode koje su njoj i te kako poznate. Nažalost, još od devedestih godina vidimo potpuni kontinuitet u onome kako se stvari dešavaju u Srbiji. Zaista smo došli do podele u kojoj se ova zemlja deli na one koji smatraju da je nasilje potpuno normalan i regularan način rešavanja problema i na onaj deo javnosti koji potpuno ispravno smatra da nasilje ne može biti rešenje, nego da institucije treba da rade svoj posao. Sad imamo jedan civilizacijski jaz i mislim da nema nikakve dileme kojoj strani se treba prikloniti…
