Vreme
INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE DURIĆ
Apatija i ravnodušnost nisu vrline
Kada je sredinom septembra 2024. vladika Grigorije (zvanična titula glasi - arhiepiskop diseldorfski i berlinski, mitropolit nemački) održao promociju svog romana Stranac u šumi, krcata sala Kolarčeve zadužbine izgledala je poput nekog ostrva dobra...
U kom su se sreli intelektualci sa levice i desnice, sportisti i vrhunski naučnici, neki običan a pristojan svet željan autentične reči i otvorenog razgovora. U međuvremenu, knjiga je prodata u skoro 50.000 primeraka. Oko mesec i po kasnije, 2. novembra, u Srbiji se dogodila strašna tragedija, neki bi rekli i zločin, kada se nadstrešnica Železniče stanice u Novom Sadu obrušila i ubila 15 ljudi. A onda su mladi ljudi, koje su mnogi skoro pa otpisivali, pokazali koliko su žedni pravde. Odlučili su da uzmu stvari u svoje ruke, da pokažu kako se bori za zdravo društvo i kako se vlast poziva na odgovornost. Vladika Grigorije je bio jedini iz Srpske pravoslavne crkve koji ih je podržao. Razgovor koji vodimo je upravo razgovor o pobuni i svim njenim licima. Da li su skloniji pobuni ljudi koji poznaju istoriju ovog društva i države ili taj osećaj da se stalno vrtimo u začaranom krugu utišava potrebu za pobunom? – Važno je da imamo zdravu svest o istoriji, jer tako imamo mogućnost da iz nje učimo, bilo da se radi o svojoj ili o istoriji drugih. Ali nama se, nažalost, istorija surovo ponavlja, čini mi se da nismo u stanju da je pratimo, da se suprotstavimo već prevaziđenom u istorijskom iskustvu. Jer, primera radi, ako već postoji iskustvo autokratije, kako ne možemo da shvatimo da to nikome nije dobra donelo? Kako oni koji autokratski vladaju ne razumeju da naročito njima to neće dobra doneti? Zato bi bilo veoma važno da postoje institucije koje na to upozoravaju, koje kažu: “Ljudi, ovo je već viđeno, znamo da ovako ne valja”. Kao što je bitno čuti reči znalaca profesora, bilo sa desnice ili levice, koje govore o tome. Poslednjih se godina stvarala atmosfera u kojoj je svaki istup koji u sebi sadrži kritički stav o društvenim zbivanjima – a koja moraju imati veze sa politikom – što uključuje i opomene i podsećanja o kojima govorite, bio oklevetan rečenicom: Ali, ti se sad baviš politikom. – e postoji “političkija” izjava od toga. A ona se svodi na sledeće: ti mene tučeš politikom da se ja ne bih njome bavio i da bih je prepustio samo tebi. U suštini, svi znamo da smo kao društvena bića zaduženi da se bavimo mestom u kome živimo i ljudima sa kojima živimo. To je neminovno. Zato je jako bitno biti hrabar i spreman na bunt, kao i da primiš udarce onih koji će ti reći, kao da je to nešto pogrešno, “ti si buntovnik!”. Naravno, tu se takođe skrivaju opasnosti, jer nije dobar bunt prosto radi bunta, već motivi moraju biti zdravi. Česlav Miloš piše kako je njemu ili nekom njegovom bilo prigovoreno da je sebičan, a on odgovara: “Na takve primedbe, ja im samo dam hrane. Jesam egoista, evo, izvoli.” Znači, ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ. Jer ne možeš da kažeš – ja nisam kriv jer nikoga nisam dirao, ni sa kim nisam razgovarao, ni protiv čega se nisam bunio. Ravnodušnost i apatija nisu nikakvo opravdanje. A nisu ni vrline…
