Novi Magazin
SA ČIME ULAZIMO U 2025?
Beograd je opet svet!
Stop vladavini ološa - Malo ljudi i ovde i u svetu koji na pitanje s čim ulazimo u 2025. neće reći kao profesor Đokića Jovanović u ovoj temi – s grčem. Makluanovo Globalno selo, kao i ovo parčence Balkana na kojem se smestila Srbija...
Premreženi mnoštvom stvarnih i lažnih vesti, poluinformacija i sve češćih medijskih IT-proizvoda, vape za promenama jer je vrag davno pojeo šalu. U godini u koju smo ušli opterećeni flagrantnom izbornom krađom, poznata antropološkinja Svetlana Slapšak sredinom oktobra u Srbiji izazvala lavinu besa „otkrićem“ kapilarne ohlokratije. Sintagma predstavljena na naučnim skupu organizacije CRTA o izborima sastavljena je od grčke složenica ohlokratija koja znači „vladavinu ološa“, a termin kapilarni ovde je direktno vezan za izbornu manipulaciju glasovima, pa zajedno čine “operativni termin za opis trenutnog načina vladanja u Srbiji“. Može li se protiv ohlokrata koji su spremni da ukradu i vazduh koji dišemo, ma i ono poslovično crno ispod nokta, koje simbolizuje teško stečene nadnice? Ako je suditi po talasu neslaganja sa takvim metodama vladavine promena je imperativ, ali promena sistema, ne puka zamena jednih drugima. Uverili smo se – dna nema. Pad traje sve dok dovoljan broj među nama ne odluči suprotno. Jesmo li nadomak odluke? Eto šta nosimo u narednu godinu – grč. Težak ko tuč. Okamenjeni sedimenti višedecenijskih nevolja, tragedija, krvi, zločina, pljačke, suza, bežanja, nasilja, bolesti, siromaštva, straha, mržnje… Belodano je: ponajviše nevoljâ stvara vladajuća nomenklatura, gonjena svojom kriminalnom i sadističkom naravi. Te duge decenije traju i sad. Skoro svako od nas, koji nismo u organizacijama moći, niti smo im blizu – i to našom odlukom, skoro svakog dana ponavljamo: „Svemu dođe kraj, pa će i ovoj tegobi.“ „Jednom ćemo dotaći dno.“ No, uverili smo se – dna nema. Pad traje sve dok dovoljan broj među nama ne odluči suprotno. Da li smo nadomak odluke? A do sada i sada? Ima nas uz uzglavlja bolesnih i izmučenih i nevinih u našim porodicama. Uz uzglavlje prijatelja što ne ćuti i kad sneva. Eno nas, ispranih očiju, zagledanih u umrlice na neopranim zidovima i sasušenim drvetima. Zagledanih u umrlice onih koje, svako od nas, zna ponaosob, onih koji su sav život proveli u tišini, onih anonimnih i nevidljivih, a istinskih heroja. Heroja koji promiču kao seni u našim sećanjima. Promiču i kad nisu više živi. Onih koji su zgrčeni i pogrbljeni celoga života korom hleba hranili porodicu i nikome, ama baš nikome, ništa nažao nisu učinili. SMRVLJENI: Pamtimo seni onih koji su govorili i delali samo iz svoga uverenja i poštenja. Eno nas, pamtiću do poslednjeg trena, stajali smo nad otvorenom rakom. „Kaži, molim te, koju reč“, tiho mi kaže drugarica, dok pored mene stoji udova mog najboljeg prijatelja. Gleda me. „Hoću, naravno, hoću.“ Ta moja grcajuća reč, iskidana, rasuta… za nju je topli i nežni zrak koji se lagano spušta na njenu, zanavek, ljubav. Srce i duša mog prijatelja nisu izdržali zajapureno ludilo palanačke politike obeju strana koje se obrušilo i na njega i na mene…
