Vreme

INTERVJU: VLADISLAV BAJAC, PISAC I IZDAVAČ

Svedok-saradnik u sopstvenom životu

Osam godina nakon prethodnog, objavljen je novi roman Vladislava Bajca Pucanj u prazno. Zbog obaveza u “Geopoetici”, izdavačkoj kući koju je osnovao, kaže. Ovu knjigu je počeo da piše pre tri godine, a ona ga je, ima se utisak dok je čovek čita, čekala četiri decenije.

Tačno od kad je 1984. njen glavni lik V. sa još dva člana TV ekipe otišao u Njujork da za jugoslovenske gledaoce snimi desetak emisija o tamošnjoj kulturi i medijima, da zbog toga upozna Lua Rida, Alena Ginzberga, Harija Belafontea, misicu Vanesu Vilijams, Dejvida Birna, Lenarda Koena i slične. A tu je i hotel “Čelsi”. I osećanje da je u to vreme sve bilo dostupno i moguće. Pucanj u prazno objavila je “Geopoetika”. Da li je Pucanj u prazno romansirana autobiografi ja ispričana u trećem licu? – Unutar oblasti književnih pojmova ovo pitanje ostaje otvoreno. Po mom shvatanju pravila književnosti, odgovor bi trebalo da bude negde između istine i neistine, na njenoj sredini, sa pripadajućim opštim mestima: “Svaka knjiga je autobiografska” ili “Pisac nikada ne sme da prizna kako je on lik u sopstvenom delu”. Sigurno je jedno: zarad pozitivne mistifi kacije, knjiga ne može bez autorovog direktnog ili indirektnog iskustva. Ali postoji i ona do-Intervju: Vladislav Bajac, pisac i izdavač Svedok-saradnik u “I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna defi nicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena” datna lepota literature u kojoj se čitaocu nudi mogućnost da ama baš sve što (pro) čita među koricama shvati kao – imaginaciju. Ako je tekst uverljiv, autorefl eksije i činjenice prestaju da budu presudne. Isto važi i za pitanje žanra. Za pisca je najsigurnije, a i najbolje, da prećuti odgovor. Kad se dođe do poslednje tačke Pucnja u prazno, utisak koji ostane je optimizam, što je potpuno suprotno od onoga što poručuje naslov knjige. – Tako je. Knjiga je napisana sa namerom da u sadašnjost privede iz sećanja jednu od srećnijih dekada jugoslovenske i američke stvarnosti. Samim tim što je meni značila prekrivanje ove strahote od doba u kojem živimo, nadao sam se da bi i čitaocima ta slika sveta i topografskih mikrokosmosa mogla da pokaže kako je tada kreativnost individualne slobode bila moguća čak i kao masovna i generacijska…