Lepa i srećna

VEČITA „INSPIRACIJA”

Ah, te granice ili kako reći ne

Partnerski odnosi i samopouzdanje dele prvo mesto bez premca, a odmah posle toga na visokom drugom mestu nalazi se tema postavljanja granica, u smislu kada reći DA a kada reći NE, kome reći i ponajviše KAKO reći, a da se potom ne pojedemo živi.

er, ako je tako, onda je to što smo kao postavili granicu gore nego da smo ćutali i „gutali žabe”… Dakle, ko, kada, kako i zašto jesu ključne reči za ovu temu. Ono o čemu se najčešće priča obično je ono što najviše tišti, za šta još uvek nismo pronašli najbolje rešenje ili se prosto ne snalazimo. Zanimljivo je to što ljudi s kojima dolazim u kontakt smatraju da se neko rodi sa sposobnošću da postavlja granice, a neko ne, to jest da nekome to ide lakše, a nekome teže. Tu ima istine, ali samo delimično, da ne kažem malo, a evo i zašto: 1. Komunikacija je veština koja se uči! Baš kao i svaka druga veština, menja se i usavršava s vremenom, kao što se menjamo i mi. 2. Granice su velika i vrlo delikatna oblast, a nedavno se desila jedna situacija koja me je i podstakla da napišem ovaj tekst. Pre nekoliko dana moje tri prijateljice i ja okupile smo se posle dužeg vremena. Bilo je divno sunčano popodne, idealno za „ženske priče”. Sedele smo u jednoj bašti, veoma raspoložene i pričljive. Iako smo u kontaktu telefonski, druženje licem u lice je nezamenljivo. Nema te poruke, tog telefonskog razgovora koji može zameniti smeh..