Čitavog dana bih se vozikao u svom strava plavom vozu

Reč je o efektno i živopisno zamišljenoj zbirci, sačinjenoj od odeljenih priča koje su prožete zajedničkim temama anksioznosti i dislociranosti, mentalne neuravnoteženosti, i nestabilnim vidovima stvarnosti. Sedam priča predstavljaju snove, numerisane kao u dnevniku; kreću se od bujne muške fantazije o uspešnom udvaranju do strastvenog lamenta nad lepim svetom kao iz snova koji je ugušen lekovima za kontrolu ponašanja. Ovaj gnevni nekadašnji sanjač ustaje protiv „suštinske nemoći kad je reč o mom životu”, što ponavljaju mnogi Hobsovi pripovedači.

Hobsove moći opisivanja su upečatljive i on na nesvakidašnji način uspeva da dočara iskustvo sna. Istražujući udružene napade na mentalnu uravnotežnost u inventivnom nizu nadrealnih, zlokobnih ili uznemirujućih sredina, Hobs održava poriv ka izbavljanju iz nelagodnih ili košmarnih sredina koji je zajednički njegovim likovima, od kojih su mnogi fizički ili mentalno izolovani i često pod lekovima.

Ova zbirka sadrži dvadeset jednu priču, od kojih su sedam zapravo snovi. Mnogo je u njima tegobe, patnje, bolesti – što nas i ne čudi, sad kad znamo pozadinu njihovog nastanka. I zaista, u njima je toliko osetno proživljeno iskustvo da nas ponekad tera da zastanemo i duboko udahnemo, istovremeno nas nagoneći da nastavimo čitanje, kako zbog toga što su priče sazdane od svega što čoveka čini (ili ne čini) čovekom, a što u srećnim trenucima on olako previdi, tako i zbog piščeve izuzetne pripovedačke veštine i narativnih postupaka koje primenjuje - Nataša Srdić