Priča o Hariju Gelbu

Krajem šezdesetih godina prošlog veka mladi nemački liričari, pokušavajući da se oslobode stega tadašnje dominantne hermetične poezije, okrenuli su se jednostavnijem, komunikativnijem izrazu, jeziku lišenom metafora, temama koje su obuhvatale neposredan, svakodnevan život (politiku, socijalni milje, pop kulturu). Taj neformalni pokret  nazvan je Nova subjektivnost, a Jerg Fauzer svrstan u pesnike koji mu pripadaju. Njegova prva zbirka pesama Priča o Hariju Gelbu (1973) donela je nov, autentičan glas, beskompromisan u opisivanju stvarnosti, u kojoj dominiraju ljudi sa dna društva, kao i seriju snažnih autobiografskih ispovesti baziranih na iskustvu šestogodišnjeg heroinskog zavisnika. Svojim narativnim stilom, koji karakterišu lakoća izraza, isprekidani tokovi svesti, navala slika i njihova skoro filmska montaža, Fauzer je uspeo da uhvati prizore beznadežne usamljenosti i očaja, te da svoje traumatično iskustvo zavisnika pretvori u estetski doživljaj. Kritika je njegovu poeziju opisivala kao brutalnu, sirovu, surovu i pametnu, dok je on sebe doživljavao kao agenta tuge i agonije.