Vreme

INTERVJU: ZVONKO KARANOVIĆ, PESNIK

Svi pišu o sebi, a to postaje zamorno

Poezija se vratila na velika vrata, mnogo mladih piše stihove, čita se svuda, na čitanjima često bude i više od stotinu posetilaca, ponekad se i naplaćuje ulaz za te manifestacije. Poezija je ponovo u knjižarama. Društvene mreže su preplavljene pesmama. Desio se neverovatan preokret, stvari nezamislive do pre desetak godina

“Imao je mnogo sreće u genetskom kodu”, piše na početku pesme “Jedan život, jedna karijera” Zvonka Karanovića (1959, Niš). Ta bi rečenica mogla da se odnosi i na samog autora: odlično izgleda i odlično se nosi, sa stilom. U najnovijoj knjizi Box set 2 (PPM Enklava) Karanović sabira pesme iz poslednje četiri svoje zbirke objavljene od 2012. do 2018. godine: Mesečari na izletu, Kavezi, Zlatno doba i Iza zapaljene šume. Karanović je poznat i kao osnivač i urednik izdavačke kuće PPM Enklava, koja promoviše mlade pesnike. Ali pre svega on je jedna od nezaobilazbih figura naše književne scene.
U jednoj od kritika kaže se da ste uvek bili “van zvaničnih tokova i ustaljene matrice”. Da li i vi sebe vidite na taj način?
– Kako je i sama poezija van tokova i ustaljenih matrica u našem društvu, onda je i pozicija pesnika van tokova i ustaljene matrice unutar veće marginalizovane matrice dvostruko marginalizovana, tako da ta odrednica suštinski ništa ne znači. Pozicioniranje pesnika obavlja struka, publika takođe daje svoj sud, ali najvažniji sudija je vreme. Briše ili uzdiže. Pesnik je živ dokle god njegovo delo može da komunicira s novim generacijama. Kad pišem, fokusiran sam na ideju, na to da izazovem sebe, na pokušaj da rečju osvojim novu teritoriju, da pišem što bolje, jer jedini zadatak pisca je upravo to – pisati što bolje. Nisam od onih koji pišu istu pesmu čitavog života. To je slepa ulica. Svet reči je beskonačan. Svet poezije prostran je i prepun mogućnosti. Igrati se, zabavljati sebe u procesu stvaranja jedna mi je od najvažnijih stvari. Nisam napisao nijednu knjigu iz muke, naprotiv, sve su nastale iz uživanja.
“Nema kreacije bez drskosti, ljubavi bez preterivanja, moraš izgledati kao da te nevolje same traže a ti ih izbegavaš, jednog dana saznaćeš kako je uzbudljivo stajati nasuprot gomile…”, pišete u pesmi “Mokar je put u brdima”. Može li ovo da bude i vaš životni kredo?
– Ti stihovi nisu nastali kao programski. Pesmu sam napisao ranih devedesetih. Bio sam mlađi i buntovniji, i pesma je pre svega izražavala moj politički stav. Tek kasnije sam shvatio da sadrži i svojevrsni ljubavni i umetnički stejtment. Poezija velikim delom dolazi iz nesvesnog i dešava se ponekad da pesma kaže više od onog na šta ste mislili, da ima više neočekivanih značenja. Ne verujem da je Branko Miljković bukvalno mislio da će poeziju svi pisati, više je to bila krilatica koja dobro zvuči, tako karakteristična za mladog, zanesenog pesnika, ali eto, svedoci smo da se obistinjuje njegovo proročanstvo. Ne kaže se uzalud da je pesma pametnija od pesnika.
Odrasli ste na rokenrolu i filmu, vaša je generacija sazrevala na pop kulturi. Vaš izraz puno duguje rokenrolu, ali i bitničkoj poeziji. Bile su to jake “struje” i pokreti. Danas nema ničeg sličnog. Kako popuniti te “rupe”? Na šta kreativan mlad čovek može da se osloni?
– Odrastao sam u nekim drugačijim vremenima, gde su rokenrol i knjige značili praktično sve. Bio je pravi događaj kad ti ploča dođe iz Engleske pa je danima preslušavaš i znaš svako slovo sa omota, knjige su se pozajmljivale, išle od ruke do ruke, imale šifre generacijskog prepoznavanja. Danas je sve previše dostupno, nema čari otkrivalačkog, nema ni te aure, mistike, koje su pratile pojedina dela. Prelako se dolazi do muzike, fi lmova, knjiga, prebrzo se odustaje i prelazi na nešto “novo” i “drugo”. Ta lakoća rađa mentalnu prezasićenost koja na kraju završi u ravnodušnosti prema svemu što nije materijalno. S druge strane, ne mislim da mladi danas osećaju te “rupe”, pre ih osećamo mi koji pamtimo neka druga vremena. Rekao bih da nove generacije imaju mnogo više mogućnosti za obrazovanje i kreativno izražavanje, kao i da putuju, žive i nadahnjuju se svetom, samo je pitanje koliko to i na koji način čine. Oni imaju svoje pokrete, uzore, idole, društvene mreže, svoj jezik komunikacije koji mi često ne razumemo ili ga olako i nepravedno negiramo. Svet nikad nije lišen inspiracije, on je uvek i u svako vreme pun energije onih koji dolaze. Mi smo ti koji se menjaju kako stare i često imamo tendenciju da lamentiramo kako ništa nije kao pre i kako je nekada bilo bolje.
Za vas je američka savremena poezija nešto najbolje što se trenutno dešava. Koji su razlozi za to?
– Sjedinjene Države su pesnička planeta za sebe, od sredine pedesetih svakako vodeća nacija na tom polju. Ulaže se u poeziju, od istraživačkih i teorijskih radova do mnogobrojnih pesničkih izdanja, antologija i studija. Svaki univerzitet ima svoj časopis za književnost, predmet koji se zove kreativno pisanje, ima mnogo javnih čitanja, neguje se raznovrsnost, istražuje se, podupire. Trenutno postoji više od 1000 nezavisnih izdavačkih kuća. Sa časovima kreativnog pisanja počeli su još sredinom prošlog veka, a vrhunske pesnikinje poput En Sekston i Silvije Plat pohađale su ih kod takođe velikog pesnika Roberta Louela. Pesničkih pokreta i škola ima napretek. Naravno, postoji i veliko interesovanje za poeziju. I Čarls Simić, kad je poslednji put gostovao u Beogradu, u jednom intervjuu rekao je da je fascinantno koliko mnogo ljudi u Americi piše pesme i da ima mnogo mladih talenata. Druga je stvar što mi imamo nedovoljan uvid u to tržište i tu prebogatu ponudu…