Nova Ekonomija

ŽELIMO NA PROSTOR BIVŠE JUGOSLAVIJE

Siniša Mauhar, generalni direktor kompanije Moravacem za Srbiju

Cementare u Srbiji i regionu su jako dobro pozicionirane jer nisu ništa drugačije od cementara u zapadnoj Evropi, čak bih rekao da je u njih više ulagano i da su bolje održavane jer su strani investitori ovde došli kasnije.

Moj primarni fokus za naredni period je rast na području Zapadnog Balkana, to podrazumeva i neorganski rast, akvizicije i širenje na prostoru bivše Jugoslavije i rekao bih možda čak i Albanije. Moravacem, deo irske CRH grupe, jedan je od najvećih proizvođača cementa u Srbiji. Kompanija koju njen novi direktor vidi kao firmu koja će u narednom periodu imati ubrzani rast i širiti se i akvizicijama na teritoriji bivše Jugoslavije, pa čak možda i Albanije, nije kao brend široko poznata u Srbiji. O tome kako će to promeniti, o stanju industrije cementa u Srbiji, stranoj konkurenciji i ulaganjima u ekologiju za Novu ekonomiju govori Siniša Mauhar, generalni direktor Moravacema za Srbiju, zadužen i za područje Zapadnog Balkana. Moravacem je nedavno potpisao strateški ugovor sa EPS-om, po kom ćete vi od njih kupovati pepeo i koristiti ga u vašoj proizvodnji. Kako to vama koristi i u kojoj će se meri ovime rešiti EPS-ov problem pepela? – Taj ugovor je s jedne strane s EPS-om sklopio Moravacem u Kostolcu, a s druge strane konzorcijum Lafarža i Eliksira u Obrenovcu. U narednih 10 godina ovako će biti zbrinuto nekih 30 miliona tona pepela. Ako se to prebaci na godišnji nivo, mi milion, Lafarž i Eliksir dva miliona tona, to je otprilike polovina ukupne količine svežeg letećeg pepela koju EPS pravi. To je definitivno dobar pristup cirkularnoj ekonomiji i, naravno, mnogo znači i za lokalnu zajednicu s obzirom na to da se tako sklanja pepeo koji bi inače išao na deponiranje. Šta za nas to znači? Mi koristimo pepeo u proizvodnji cementa. Pepeo ne može jedan na jedan da zameni klinker koji je osnovni poluproizvod za proizvodnju cementa, ali može u određenom odnosu. To doprinosi našoj dekarbonizaciji, jer je klinker taj koji nosi visok CO2 otisak. Tako da je to „win-win“ situacija i za državu i za EPS, a takođe i za nas. Sad kad ste to pomenuli, znamo da cementna industrija emituje mnogo CO2 i da u proizvodnji jednostavno mora da ima i emisiju ugljen-dioksida, ali da li tu nešto može da se uradi da se to ipak smanji? – Pogledajte, cementna industrija na globalnom nivou čini, ako se ne varam, sedam odsto ukupnih CO2 emisija. Ali cement je jedan od proizvoda koji nemaju alternativu, tako da po pitanju dekarbonozacije ove industrije nešto mora da se učini. Postoje tri klasična nivoa u industriji cementa na kojima se emisije mogu smanjiti. Jedan je da se konvencionalna goriva u proizvodnji zamene alternativnim. Alternativna goriva su nešto što dolazi iz industrijskih procesa – otpad iz industrije, komunalni otpad, prerađeni otpad i tako dalje. Taj otpad po svom prirodnom sastavu sadrži manje ugljenika, a više biomase i to je ono što se u zapadnoj Evropi radi već 35 godina kao prvi korak. Tamo se daleko odmaklo od toga gde smo mi u istočnoj Evropi danas, a naročito na Zapadnom Balkanu. Dakle, to je jedna stvar. Druga stvar, koja je vrlo interesantna i na kojoj se jako malo uradilo do sada, to su alternativni sirovinski materijali. Materijali koji su prirodno dekarbonizovani, odnosno kalcinisani. Nema kalcijum-karbonata, tu je kalcijumoksid. To je, na primer, vazdušno hlađena troska iz industrije čelika. Šta to u stvari znači? – Vidite, vama je za proizvodnju klinkera potreban kalcijum-oksid. Da biste došli do kalcijum-oksida morate da zagrejete kalcijum-karbonat, a tada CO2 odlazi u atmosferu. Ovaj alternativni materijal (troska) je već kalcinisan, sadrži kalcijumoksid, tako da vam ne treba taj termički proces kojim krečnjak zagrevate da biste proizveli kalcijum-oksid…