Danas

MIŠA BRKIĆ - BARBER SHOP

Nova Vlada – proizvod veštačke neinteligencije

Niko. To je odgovor na pitanje ko u Srbiji željno očekuje novu Vladu. Građani? Šta će im. Privrednici? Ništa im ne znači. Predsednik države. Ne treba mu, samo mu pravi glavobolju, može i bez nje. Vlada Srbije besmislena je pojava. Njena uloga organa izvršne vlasti potpuno je obesmišljena.

U državi, inače, ne postoji podela vlasti. Predsednikova pretnja smenjivanja tužilaca i sudija definitivno je srušila i iluziju nezavisnog sudstva. Ministarski kabinet i premijer više ničemu ne služe. „Nova“ Vlada nema šta da ponudi što predsednik već nije osmislio, izvršio ili namerava da uradi, niti neko od nje bilo šta očekuje. Kuća gori, a baba se češlja. Dok se u svetu događaju politički i ekonomski tektonski potresi predsednik Srbije sebi dozvoljava luksuz višemesečnog opstanka autistične „tehničke Vlade“ nesposobne da reši bilo koji problem, osim odbrane režima. Nad Srbijom se nadvila ozbiljna ekonomska kriza, zemlja se guši u čeličnom predsedničkom zagrljaju a predsednik pati od viška samopouzdanja i (sad već hroničnog) manjka kadrova s ličnim i profesionalnim dignitetom. Vladom kao ministri defiluju bezlični i mali igrači, a ako se i nađe neko od integriteta završi kao bivša ministarka zdravlja ili ministarka nauke. Više uopšte nije važno ko će biti predsednikov premijer. Ovaj koji je podneo ostavku pokazao je da prime minister u Srbiji može biti svako, pa i proizvod veštačke neinteligencije. Stvorena je lažna nervoza oko imena budućeg premijera i besmisleno licitiranje mogućim kandidatima. Koga god predsednik države izvuče iz šešira, taj „baja“ nema odrešene ruke i alatke da spase Srbiju od krize makar bio i uvezena profesorska hulja DŽefri Saks. Jer, premijer ne odlučuje ni o čemu, a tapiju na „viziju“ razvoja Srbije drži jedan čovek. Taj, nažalost nije spreman ni sposoban da menja viziju koja je Srbiju dovela u krizu i od koje sve počinje da boli glava. Niti da autorstvo nad novom vizijom ustupi nekom drugom. Krajem prošle godine započeta ekonomska kriza eskalirala je i spojila se s političkom. Nestabilnost je postala opipljiva, a reakcije na nju množe se svakodnevno. Nije samo problem što strani poslodavci zatvaraju fabrike jer imaju sve manje porudžbina i što ih više odlazi nego što dolazi u Srbiju. Nije, na primer, uopšte beznačajna odluka Evropskog platnog saveta da početkom marta ne primi Srbiju u Jedinstveno područje plaćanja u evrima (SEPA). Još od prošle godine vlasti u Beogradu (Narodna banka i Ministarstvo finansija) najavljuju „samo što nije“ Srbija primljena u SEPA, a to se nikako ne događa iako je Narodna banka čak osnovala radnu grupu za podršku SEPA procesu. U međuvremenu primljeni su Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija i Moldavija, a Srbija je u čekaonici jer nije donela propise za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma. Možda je ta SEPA „sitna buranija“, ali ona je dokaz da Srbija nije spremna (osim retorički) da bude u društvo 40-ak evropskih zemalja koje sistemom SEPA omogućavaju značajne uštede na troškovima platnih transakcija. Pomalo nezapaženo prošla je i vest da su zbog katastrofalne ekonomske i neizvesne političke situacije u Beogradu sve, ali baš sve, lizing kompanije odbile da finansiraju nabavku 300 autobusa za javni gradski prevoz, vrednu oko 100 miliona evra. Gradsko saobraćajno preduzeće, kao državna firma, toliko je devastiran da više nema bonitet i ne može da se zadužuje. Slična situacija je i sa Gradom Beograd koji nije finansijski sposoban da daje garancije svojim preduzećima. Inače, Beograd već duže ne može da izmiruje obaveze bez svakodnevne pomoći republičkog budžeta. Opasno je što odluka lizing kompanija može biti okidač za finansijska tržišta da budu suzdržanija u poslovanju s državom Srbijom i njenim firmama. Bonitet (rejting) nije samo problem beogradskog GSP-a. Poznate svetske rejting agencije postale su opreznije posle informacija da raste neizvesnost izazvana ekonomskom krizom i ne žure s povećanjem kreditnog rejtinga Srbije, a vlast se suočila s istinom da taj rejting ne može da kupi ni za kakve pare. Prvi put javnost se na konkretnom primeru suočila s posledicama ekonomske krize kad su objavljeni podaci o padu turističkog biznisa u Srbiji kao posledici ekonomske i političke nestabilnosti. Otkazuju se posete, noćenja u hotelima, kongresi… Turističke agencije, hotelijeri, ugostitelji, kafedžije, iznajmljivači stanova, rentakar firme, trgovci, taksisti, državna blagajna… ostaju bez značajnog dela prihoda. Na vidiku je čini se slična kriza i u građevinskoj industriji. Iako još niko o tome nije spreman javno da govori, investitorima se javljaju kupci nekretnina koji otkazuju (ili se raspituju za takvu mogućnost) kupovine, bez obzira na uplaćeni avans. Odjednom, kupci počinju da preispituje svoje odluke zbog neizvesnosti koja može da ugrozi njihovu investiciju. Ta pojava za sada nije masovna, ali ako bi postala trend onda bi građevinsku industriju zadesio ozbiljan problem. Domaća poslovna zajednica (kojoj ne pripadaju novokomponovani SNS biznismeni) sklona je verovanju da s ovim režimom i njegovom budućom vladom nema izvesnosti u poslovanju, ali nije sklona javnom kritičkom sudu. Najveći deo privrednika svestan je krize i nadolazeće nevolje, ali ćute i kalkulišu koja je veličina gubitka koju mogu da podnesu a da oćute i prežive. Svi glume i „prave se Toše“, čekajući veliki rasplet dok neizvesnost, u koju zemlja tone, ubija biznis…