Ilustrovana Politika
UMETNIČKE PROVOKACIJE ANDREJA JOSIFOVSKOG
Kako srce kaže
Poslednjih godina on je svuda – na zidovima, u galerijama, javnim prostorima, medijima. Uvek je i sa svojim studentima – donedavno u učionici, a sada na ulici. Jednu deceniju je proveo kao umetnik, podjednako ulični i slobodni, okružen farbama, đubretom, građevinskim materijalom, skelama, merdevinama...
Koji su bili u službi njegovih ideja i uverenja. Bilo da je reč o muralima, skulpturama ili izvođačkoj umetnosti Andreju je uvek bila važna pomoć prijatelja i ljudi koje poštuje, bilo da u njima traži inspiraciju za svoja dela ili pomoć u svom (najčešće) konspirativnom stvaranju. Mnogima je posvetio svoje radove ili lepe reči zahvalnosti, a među njima su i arhitekta Dragoljub Bakić, glumac Milan Gutović, teniser Novak Đoković, novinar Jovan Memedović, junaci humorističkog serijala „Državni posao“, pop muzičari Marčelo i Rambo Amadeus, pisac za decu Stefan Tićmi,…
Andrej je prešao dug i uzbudljiv put od kada se na plaži ostrva Skijatos, gde je letovao sa roditeljima, zaljubio u vajanje. Gledao je čoveka koji sa ćerkama pravi skulpture od peska. Pozvali su ga da im se pridruži. Andrej je tada imao deset godina, a pomenuti čovek, ispostaviće se arhitekta po profesiji, dečaku je delovao kao čarobnjak koji ni iz čega stvara nešto, nešto lepo i značajno. Tako je dečak nastavio da sopstvenu maštu izražava kroz crtanje, slikanje, vajanje. Uzevši nadimak iz detinjstva kao svoje umetničko ime, Pijanista je postao naš najcenjeniji ulični umetnik, potom student arhitekture, a od pre nekoliko godina doktor nauka (oblast urbanizma) i docent na Arhitektonskom fakultetu. Kao vajar postao je i član Udruženja likovnih umetnika Srbije. A kao ulični umetnik postao je – poznat policiji! Tako je naslovio i svoju drugu, možda i poslednju (kako sam tvrdi), monografiju sa koricama boje zlata – „Pijanista od ranije poznat policiji“. Knjiga je nastala u vremenu koje manjina doživljava zlatnim dobom naše zemlje, a većina kamenim. Obeležava deset godina Andrejevog rada kao uličnog umetnika i više je, za razliku od prve monografije, posvećena drugoj fazi u kojoj je murale zamenio instalacijama i izvođenjima. Da bi umetnički opisao svet oko sebe, Josifovski je uporno na javnim mestima postavljao svoje provokativne radove kojima je govorio šta misli o ekologiji, paradoksima društva, klasnim razlikama, pravdi i nepravdi… Policija mu je često bila za petama „zbog narušavanja javnog reda i mira“, a jednom je zbog svog rada ispred Skupštine Srbije bio i priveden, uz sve osmehe i izvinjenja drugova u uniformama što moraju da rade ono što rade. I to je neki prst sudbine, kao i onaj susret sa plaže na Skijatosu, bar kako svedoči Andrejev otac Borko, poznati lekar i prvi srpski uzbunjivač (u vezi sa kriminalom u službi Hitne pomoć) koji posle više od dve decenije borbe sa našim pravosuđem konačno stiže i do suda u Strazburu…
– Ljudi su osetljivi na iskrenost i pravičnost – kaže Pijanista kome je otac Borko, u amanet ostavio stav da „umetnik mora biti čovek i mora biti svoj“. I još nešto otac i sin imaju zajedničko: nauka je, ipak, na prvom mestu u njihovim profesijama. „Znanje je neophodno kako bi otvoreni um i kritičko posmatranje mogli da se umetnički iskažu“, dodaje mlađi Josifovski kome su otac i majka i danas najveća podrška, kao i supruga Anja, glumica, deca Anđela i Aleksej. I, naravno, tašta, naša legendarna glumica Vesna Čipčić.
