Novi Magazin

EVROPA IZMEĐU RUSIJE I ZAPADA

Minhenski govori danas i nekad

Sadašnji pregovori SAD i Rusije oko mira u Ukrajini, koji Evropi deluju kao popustljivost prema Rusiji i isključivanje Ukrajine, evociraju sećanje na Minhenski sporazum iz 1938. između Nemačke, Britanije, Francuske i Italije, kojim je nacističkoj Nemačkoj dozvoljena aneksija Sudeta.

Kada se govori o evropskoj politici u današnjim medijima, primetno je da se sve češće govori o gradu Minhenu u različitim kontekstima. On se u prethodnim nedeljama pojavljivao dosta učestalo zbog govora američkog potpredsednika Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. U tabloidnim medijima bio je prisutan u predstavljanju nastupa zamenika predsednika SAD Donalda Trampa kao „govora koji je šokirao Evropu“, dok je kod onih umerenijih bio analiziran kao potencijalna jasna poruka evropskim državama da će se transatlantski odnosi menjati. Drugi tip spominjanja ovog grada javljao se i u evociranju poznatog govora ruskog predsednika Vladimira Putina na istoj konferenciji, ali pre gotovo 18 godina. PUTIN, 1938, VENS: U govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, Putin je kritikovao unipolarni svetski poredak predvođen SAD nazvavši ga opasnim i neodrživim, i osudio širenje NATO-a kao pretnju po bezbednost Rusije. On je tada upozorio na mešanje Zapada u pitanja drugih država i zalagao se za multipolarni globalni sistem zasnovan na međunarodnom pravu i međusobnom poštovanju. Mnogi smatraju ovaj govor prekretnicom u odnosima Zapada i Rusije, kao i najavu za buduće intervencije ove države u Gruziji i Ukrajini. Trenutni rat u Ukrajini u svojoj trećoj godini često se predstavlja kao finalna posledica tenzija i neslaganja koje postoje između EU i SAD u odnosima sa Rusijom. Na kraju, sadašnjim pregovorima SAD i Rusije oko mira u Ukrajini, koji iz ugla Evrope deluju kao popustljivost prema Rusiji i isključivanje Ukrajine, evocira se sećanje na još jedan Minhen. Reč je o paraleli sa Minhenskim sporazumom iz 1938, a koji je bio je dogovor između Nemačke, Britanije, Francuske i Italije, kojim je nacističkoj Nemačkoj dozvoljena aneksija Sudeta, nemačkog govornog područja Čehoslovačke, u pokušaju da se umiri Hitler i izbegne rat. Čehoslovačka nije bila konsultovana prilikom ovih dogovora, a sporazum na kraju nije uspeo da spreči Drugi svetski rat, jer je Hitler nastavio svoju ekspanzionističku agresiju. U tom smislu Minhen se sve više ponavlja kao grad u kome se dešavaju sudbonosne stvari za bezbednost Evrope, te bi trebalo analizirati šta je najsvežiji minhenski događaj doneo Evropi i kako će izgledati odnosi Amerike i EU u kontekstu rata u Ukrajini i mirovnih pregovora. Potpredsednik SAD Vens je u minhenskom govoru kritikovao evropske lidere zbog navodnog podrivanja slobode govora i demokratskih vrednosti, sugerišući da su najveće pretnje Evrope unutrašnje, a ne spoljni akteri poput Rusije ili Kine. On je istakao za njega spornija pitanja kao što su masovna migracija, navodeći nedavni napad vozilom (baš) u Minhenu jednog avganistanskog imigranta kao primer posledica trenutne politike, ali i osudio akcije poput nemačkog suzbijanja antifeminističkih komentara, švedske osude hrišćanskog aktiviste zbog spaljivanja Kurana i hapšenja pojedinaca iz Britanije koji su se molili u blizini klinika za abortus. Vens je tvrdio da evropske elite koriste termine kao što su „dezinformacije“ da bi potisnule stavove koje smatranju neprihvatljivim, što je dovelo do reakcije među evropskim diplomatama i političarima koji su te izjave protumačili kao napad na evropsku demokratiju. Njegov govor je na ovaj način ukazao na značajnu promenu u američkoj politici pod Trampom koja deluje značajno definisanija nego u prvom mandatu. EVROPSKA „TVRDA“ MOĆ: U tom kontekstu, evropske države će imati težak zadatak da pronađu adekvatan balans u novim svetskim okolnostima gde postoji ruska agresivnija politika na istoku i manje pouzdan prekoatlantski saveznik na zapadu. To će naročito biti teško jer su evropske države većinski razvijale zavisnosti od oba aktera, sa minimalnim očekivanjem da će izgubiti oba oslonca u prilično kratkom roku. Iako EU i UK imaju više stanovnika i od Rusije i od SAD, kao i treću privredu na svetu (posle SAD i Kine), deluje da tim kapacitetima ne projektuju podjednako veliki nivo moći. Zbog manjka navedene moći, evropske države bivaju trenutno prilično zanemarene kada se govori o ključnom bezbednosnom pitanju u njihovom neposrednom okruženju. Iako može ličiti na situaciju sa Čehoslovačkom 1938, deluje da se to više može pripisati Ukrajini, a da Evropa samo nije dovoljno uključena. Međutim, to stanje nije u potpunosti fiksno i trajno zadato. Postoji i solidna verovatnoća da uskoro bude promenjeno barem delimično, a dosta zavisi od nivoa evropske „tvrde moći“…