Vreme

PANAMA, BAB EL MANDEB I SUEC, MALAJSKI PROLAZ

Opasni moreuzi i daleki rt dobre nade

Trgovinski putevi su postali glavna avenija geopolitičkog nadmetanja radi kontrole moreuza, sticanja prevlasti na moru, samim tim i vojne i trgovačke dominacije, a kritične tačke na njima guše i klimatski šokovi, ratni sukobi i – pirati.

Američki predsednik Tramp je u svom inauguracionom govoru 20. januara rekao da je vreme da SAD ponovo preuzmu kontrolu nad Panamskim kanalom i da je bilo glupo što je kanal poklonjen Panami. Marko Rubio, Trampov državni sekretar, na saslušanju prilikom potvrđivanja mandata u Senatu je u oštrijem tonu kazao da to što se “Kina nalazi na oba kraja Panamskog kanala” predstavlja “direktnu pretnju interesima i nacionalnoj bezbednost Sjedinjenih Država”. “Gardijan” u tekstu “Ko zapravo kontroliše Panamski kanal” citira Natašu Lindštat sa Univerziteta Eseks: “Tramp sigurno pokušava da uplaši Panamu. Ovo je sredstvo za pregovore ili odvrać anje pažnje, ili oboje…” Da li je u pitanju samo pregovarački blef naprasitog predsednika Trampa ili najava (obnove) dalekosežnije američke politike fokusirane na kontrolu moreuza, radi obezbeđivanja vojne i trgovačke dominacije? ISTORIJA PANAMSKOG KANALA Još u 16. veku Španci su prepoznali prednosti tog centralno-američkog zemljouza, ali dugo su razmatrane dve rute za prokopavanje kanala – preko panamskog zemljouza i kroz Nikaragvu. Pokušaj izgradnje kanala preko Panamske prevlake počeo je 1881. nakon što su Sjedinjene Države sredinom 19. veka tamo izgradile železničku prugu, a kolumbijska vlada dala koncesiju francuskom Univerzalnom društvu međuokeanskog kanala pod vođstvom Ferdinanda Marija vikonta de Lesepsa. Nakon trijumfa u izgradnji Sueckog kanala, Leseps je dobio podršku javnosti za izgradnju kanala na nivou mora, ne uzimajući u obzir to što su se geografski i geološki uslovi na panamskom moreuzu bitno razlikovali od onih oko Sueckog kanala. U početku je ignorisan predlog inženjera Adolfa Godina de Lepina, barona od Brilija, koji je proučavao karakteristike reljefa u Panami i 1879. predložio da se bujična reka Šagres, koja se ulivala u Atlantik, i manja Rio Grande, koji se ulivala u Pacifi k, zajaze radi stvaranja veštačkih jezera iznad nivoa mora, te da se ona kanalima i kaskadnim prevodnicama povežu sa okeanima. Poduhvat nije išao kako valja. Mašine korišćene za kopanje kanala bile su ili previše lagane ili neprikladne za težak teren priobalne močvare, tropsku džunglu s jakim kišama odronima. A tropske zaraze – posebno žuta groznica i malarija – odnele su više od 20.000 života radnika. Planovi za kanal na nivou mora su na kraju odbačeni u korist kanala iznad nivoa mora, ali ta promena nije imala efekta. Finansijeri su izgubili veru da će ikada povratiti novac, a francuska javnost u projekat i njegovog vođu. Kompanija je bankrotirala. Vikont od Lesepsa je čak dopao suda, kao i – u projektovanje kapija na brodskim prevodnicama ranije uključen inženjer – Gustav Ajfel, graditelj čuvene kule u Parizu koja nosi njegovo ime. Kad je izbio skandal zbog bankrota kompanije, optužen je za materijalne zloupotrebe i osuđen na globu od 20.000 franaka i dve godine zatvora, pa kasnije ipak oslobođen, kao i vikont od Lesepsa. Kad su Amerikanci odlučili da preuzmu propali projekat, Kongres je 1902. odobrio kupovinu imovine propale francuske kompanije i izgradnju kanala – pod uslovom da se pregovara o zadovoljavajućem sporazumu sa Kolumbijom (čiji je Panama tada bila sastavni deo)…