Danas

BRANKO ANĐIĆ PISAC I PREVODILAC

Kanon naše književnosti je bolno uzak i provincijalan

Pisac i prevodilac Branko Anđić, dobitnik nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ i „Despot Stefan Lazarević“, objavio je ovih dana zbirku porodičnih priča „Da si dobra, i Bog bi te imao“ čiji je izdavač Laguna. Budući da trenutno boravi u Argentini, razgovor sa njim vodili smo elektronskom poštom.

Razgovarali smo o mestu porodice u srpskoj književnosti, politici i još koječemu drugom. Ovo je vaša prva knjiga priča posle pripovedačke zbirke „Veliko spremanje“ koja je pre nekoliko godina bila finalista Andrićeve nagrade. Da li je s njom u nekoj vezi? – Počinjete ovaj razgovor vrlo dobrim pitanjem. „Veliko spremanje“ smatram dosad svojom najboljom pripovedač kom knjigom čiji se naslov odnosi na pripremu za odlazak „na onaj svet“ koji, dakako, ne poznajemo. Zbirka priča „Da si dobra, i Bog bi te imao“ čini neku vrstu diptiha sa „Velikim spremanjem“. To nisu priče o porodici, već u svima njima porodični odnosi – složeni, konfliktivni, protivrečni, nežni, antagonistički – čine pokretačku snagu njihovog događanja. Porodica, kao Alef svih međuljudskih odnosa, jeste retorta u kojoj se kuva životni eliksir, istovremeno najmanja, i najveća životna škola. Hronološki gledano, možda je trebalo prvo da napišem ovu knjigu, a potom „Veliko spremanje“, ali zar kroz život čovek ne pliva bolje kad se jednom suoči sa smrću? Ako se „velikim spremanjem“ pripremamo za smrt, porodicom se pripremamo za život. Čitajući vaše porodične priče, povremeno sam imao utisak da gledam neki od filmova Federika Felinija, uspešno pribegavate humoru i prefinjenoj ironiji kada je reč o porodičnim odnosima, zašto se beži od takvih literarnih pristupa kad je reč o porodici, naročito u našoj književnosti, porodica je još uvek tabu? – Više nego tabu, smatram da je u našoj savremenoj književnosti porodica pre stereotip. Moja je namera upravo da pokažem porodične odnose van stereotipa. U našoj književnoj tradiciji, porodica je obično deo politikom utvrđenog kanona knjiga u kojima najčešće dominira zabrinutost za sudbinu srpskog naroda (mnogo više nego ontološka zabrinutost za sudbinu čoveka uopšte), nasilje i stradanje; znate one knjige i pozorišne predstave u kojima je obično jedan brat četnik a drugi komunista, pa porodica u vihoru revolucije i velikih istorijskih previranja i slično, sto puta viđeno. Ne kažem da u na- šoj književnosti nema raznovrsnosti, ali kanon je bolno uzak, provincijalan, u svoj pupak zagledan, često nacionalistič ki; zar, uostalom, to ne pokazuju i tematske sklonosti žirija naših najuglednijih književnih nagrada? Što se tiče i humora i ironije koje pominjete, pokušavam da se bavim opštim, večnim temama ali bez namrš tenog čela. Naš narod je nekad bio duhovit i umeo je humorom da se brani od svih iskušenja i u tome vidim način da se sve to podigne na univerzalni nivo. Kad nas je NATO bombardovao, napisao sam tekst u tada najboljem argentinskom nedeljniku, bez ijednog političkog komentara, sastavljem samo od viceva koji su se u to vreme pričali i bio je veoma prihva- ćen, ljudi su razumeli humanu dimenziju te tragične situacije bolje nego da sam im držao čas političke istorije. Danas retko čujem viceve, a još ređe pročitam duhovitu knjigu i to me brine – čast izuzecima poput poslednjeg romana Mire Đurđević, naše šampionke u pisanju sjajnih knjiga o ozbiljnim temama na neozbiljan, tj. duhovit način. Njene knjige nikad nikoga neće izlečiti od nesanice, a od srca želim da tako bude i sa mojima…