Vreme

U SUSRET GENERALNOM ŠTRAJKU: VLAST I PROSVETA

Nastavnici na štrajkačkom putu

Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku. Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije.

Kao radnik obezbeđenja, a ne nastavnica muzike – tako se od 20. januara oseća Tamara u svojoj seoskoj školi. Ona spada u brojne prosvetne radnike širom Srbije koji su, razočarani dogovorom reprezentativnih sindikata i vlasti, nastavili štrajk. Tamara i njene kolege drže časove, ali skraćeno. To je bio jedini način da po Zakonu o štrajku koji nije ugledao nijednu promenu još od 1996. godine budu u štrajku. Ostatak vremena u školi smenjuju se dežurajuću za slučaj da neko svrati. Ne očekuju decu ili roditelje, već inspekciju rada, policiju ili nekog političara iz lokalne vlasti. “Pretnje su stigle od prosvetne inspekcije, preko policije pa i predsednika opštine, još za vikend pre nego što smo i započeli štrajk, čim se pročulo po selu”, kaže Tamara za “Vreme”. “Ali svi oni kao da ne razumeju – pa ta deca, studenti na ulicama, to su naši bivši učenici. Kako da ih pogledamo u oči kada se vrate u selo i pričaju ljudima šta se dešava po Beogradu?” DAN D I GENERALNI ŠTRAJK Tamara se nada da će petak 24. januar dočekati na radnom mestu jer će tada njena škola potpuno obustaviti rad i tako učestvovati u najavljenom generalnom štrajku. Najavili su ga nereprezenativni sindikati prosvete, a uzvikivanje parole “generalni štrajk” čulo se na nekoliko studentskih protesta. I sami studenti su u svojim zahtevima državi pridodali i poziv zaposlenima da iskažu “građansku neposlušnost na radnim mestima”. Ukoliko se i dogodi, biće to prvi put da ga je, barem prema knjiškim merilima, Srbija organizovala. “Generalni štrajk, na koji god način da bude organizovan, samo bi mogao da rasplamsa proteste i prelije ih i na druge sektore koji su inertni”, objašnjava za “Vreme” Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu. “Ovaj štrajk bi generalno, ne samo u sferi prosvete već i u drugim granama rada, reprezentativnim sindikatima potpuno oduzeo legitimitet. Poslala bi se poruka da svako radi za sebe i po sopstvenoj savesti.” IKS FAKTOR Poslednjih meseci na ulici protestuju studenti, ali povremeno i prosvetni radnici, koji se za povećanje plata bune već više od šest meseci. Njihov glavni zahtev bio je da se početna plata nastavnika izjednači sa republičkim prosekom. “Država nas je po kratkom postupku uporno odbijala”, kaže za “Vreme” Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije. “A onda su se pojavili studenti koji su zaustavili Srbiju i zabrinuli vlast. Jako brzo se promenila priča, jer ako ne rade fakulteti to je jedno, ali ako ne rade ni škole, to je već mnogo ozbiljnija stvar.” Studenti su bili upravo taj vremenski presudan iks faktor u jednačini odnosa države i prosvetnih radnika. Vladajuća koalicija je brže-bolje formirala tim za pregovore, u kojem su se našla čak dva ministra iz Vlade i ubrzo je postignut dogovor sa četiri reprezentativna sindikata prosvetara. Nastavnici bi, po njemu, dobili dva povećanja plate tokom 2025. godine. Kako se republički prosek plate stalno povećava, nastavnici bi po novom dogovoru u jednom trenutku imali platu na tom nivou, a već sledećeg meseca bi ona spala ispod proseka. Iz sindikata pregovarača ovo su bežanje proseka objasnili kao rezultat pregovora. “Država je ipak obećala da će izjednačiti prosečnu platu u zemlji sa njihovom u naredne tri godine”, kaže za “Vreme” Dobrivoje Marjanović, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Tako su sindikalci pružili ruku državi i, kako kažu, stavili moratorijum na štrajk. “Ova mogućnost pauze na štrajk ne postoji u zakonu”, objašnjava Reljanović. “To bi vam bilo kao da otvorite čoveka na operacionom stolu i stavite pauzu, pa dođete sutra. Čovek će umreti za to vreme. Suština štrajka je upravo kontinuitet, pa ako svako malo udarate pauzu, to onda gubi poentu.” Ipak, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije kaže da ga vređa što su sindikalci odjednom postali izdajnici. “Situacija jeste delikatna, tako da nam verovatno jesu sada ponudili ovo u specifi čnom trenutku”, dodaje on. “Ja ne ulazim u razloge zašto baš sada.” stid pred decom Ipak, u razloge zašto ušla je Tamara. Za “Vreme” ne govori pod pravim imenom, jer kaže da “još nije vreme za baš toliku hrabrost”. Ali dodaje da se u selu svi znaju i da bi svima bilo jasno da bi dogovorom sa državom izdali studente. I sama ima decu koja idu u školu koja je u štrajku u drugom gradu, a ona u selo putuje da radi. Odmah je poslala podršku tim nastavnicima da istraju i da se ne obaziru – zna kako im je. “Kolektiv je jedino što nam je ostalo”, dodaje ona. “Ne znam kako bih bez toga nastavila da radim.”…