Novi Magazin
INTERVJU - ŽELJKO DŽEK DIMIĆ
Život su izbori, ostalo su izgovori
Odbijao sam i uvek ću odbiti ulogu ako je deo projekta koja nekome ili nečemu služi kao propaganda i ako je uperena protiv celog jednog naroda. Pokojni kolega Laušević mi je jednom rekao na probi predstave Emigranti koju smo radili u Americi:...
„Može da ti bude žao ako neku ulogu nisi dobio da odigraš, ali nikad nemoj da dozvoliš da žališ zbog one na koju si pristao“. U razgovoru za Novi magazin Dimić govori o susretima sa velikim „holivudskim facama“, ali i o teškim trenucima izbeglištva, ulogama u ratnim filmovima, onima koje je odbio i onima koje je oberučke prihvatao. Otkiva i zašto je odbio da glumi u filmu „U zemlji krvi i meda“ i zašto više ne žali što nije upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. U Americi glumite, ni manje, ni više nego – Amerikance. Saglasićete se da je to retko. Kako ste to uspeli, koliko je za to trebalo truda i šta je u ovom procesu adaptacije bilo najizazovnije? Jezik je uvek najveća barijera glumcu koji je došao iz neke druge zemlje, a želi da radi ovde u Americi. Zato, skoro, svi kojima engleski nije maternji jezik imaju problem sa izgovorom tj. akcentom pa su primorani da igraju uloge koje nisu rođeni Amerikanci. Ja sam imao sreću da sam američki student jer sam diplomirao na Lee Strasberg Institutu za film i teatar u Njujorku, pa sam se izgovorom, uz pomoć svojih profesora, bavio na studiozan i posvećen način. Konačno i ja sam 12 godina svoje karijere igrao strance jer sam imao težak akcenat, da bih konačno 2012. godine u seriji Hawaii Five-0 dobio ulogu rođenog Amerikanca iz države Nju Džerzi (‘Randy Thorpe’) i do danas odigrao 11 uloga Amerikanaca od ukupno 96 koje imam za sada u svojoj karijeri. Nema sumnje, ogroman rad i odricanje su uloženi u to ali nije mi žao jer što bi rekao moj profesor Majkl Margota koji me je primio na klasu: „Gluma je zanat koji ne treba da poznaje barijere!“ I samo da napomenem da nisam jedini jer je sa naših prostora i Goran Višnjić, takođe, u nekoliko navrata igrao američke uloge. Kako kao neko koga je rat oterao sa Balkana danas gledate na ove prostore? – Tačno je da je rat najveći razlog mog odlaska iz bivše SFRJ, jer rat je nešto najgore što može da se desi jednoj zemlji. Da nije bilo rata nikada ne bih otišao i pokušavao bih da upišem akademiju dok me ne prime. Ali kad sam video da mojoj zemlji nema spasa zauvek sam je napustio 1992. godine. Na to gledam kao i na svaku zemlju u kojoj se ratuje jer tu zemlju niko ništa ne pita. Mi smo samo bili žrtve svetskih moćnika zarad njihovog profita, a nacionalizmi raznih vrsta na Balkanu su im pomogli da svoj profit i ostvare. Jedini gubitnici smo bili mi koji smo poverovali da će nam biti bolje kad nas rasparčaju i kad budemo teritorijalno manji nego što smo bili u Jugoslaviji. Platili smo ogromnu cenu i, bojim se, da će nam trebati još mnogo vremena da to shvatimo…
