Vreme
SVE JE ISPRIČANO, NIŠTA NIJE REČENO
26 godina od zločina u kafiću “Panda”
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti?
Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu. Te večeri, 14. decembra 1998. četrnaestogodišnji Ivan Obradović trebalo je bude na košarkaškom treningu. Ipak, odlučio je da sa porodicom ode na večeru kod tetke i teče. Grad je bio sablasno pust, albanske radnje – zatvorene. “Moj pašenog Suad Šabović je držao kafić ‘Panda’, tu su se okupljali gimnazijalci”, priča Lazar Obradović, Ivanov tata. Bile su to dve male prostorije u blizini gimnazije gde su đaci dolazili kada gube časove, da popiju sok, pojedu sendvič, uveče da igraju karte… U pozadini je bila kuća u kojoj je živeo Šabović sa porodicom. “Supruga i dve ćerke su otišle u kuću, a pašenog, Ivan i ja smo sišli u kafić dok večera ne bude gotova”, nastavlja Lazar. Te večeri, u “Pandi”, mladići za jednim stolom igraju loru, za drugim fircik. Šale se, pričaju, smeju… Ivan Obradović seda sa njima na barsku stolicu, a u susednoj prostoriji su Suad Šabović i Lazar Obradović. “Vrata ‘Pande’ su inače bila zaključana, ali u međuvremenu, dva dečaka su izašla i ostavila ih otvorenim. Tada su upali”, kaže Obradović. Oko osam i deset uveče, dvojica maskiranih napadača ulaze i pucaju na prisutne. Ispaljuju na desetine metaka. Na licu mesta su ubijeni Ivan Radević (25), Ivan Obradović (14), Vukota Gvozdenović (16) i Dragan Trifović (17). U prištinskoj bolnici, od zadobijenih rana te noći su preminuli i Svetislav Ristić (17) i Zoran Stanojević (18). Nikoli Rajoviću, tada devetnaestogodišnjku, ispala je cigareta na pod – sagnuo se da je pokupi u trenutku kada su napadači ušli. Lakše je ranjen, rikošet ga je pogodio u prst. Teško su ranjeni Vlada Lončarević (18) i Mirsad Šabović (34). “ŽAO NAM JE” I “DOVIĐENJA” Lazar Obradović se pomalo snebiva da ispriča kakav je bio njegov sin, jer, kako kaže, nije pristojno govoriti o svojima u superlativima. A Ivan je bio svestrano, talentovano i pre svega, plemenito dete: đak generacije u osnovnoj školi, uspešan sportista, zanimali su ga pozorište i radio – čega god da se dohvatio, to mu je išlo. Voleo je ljude i život. “Nama su, kada je Ivan ubijen, prosjaci na vrata dolazili da izjavljuju saučešće zato što je on pare koje smo mu davali za doručak delio sa njima”, nastavlja Obradović. Do današnjeg dana – 26 godina kasnije – roditelji ne znaju ko im je streljao decu. Vlasti u Beogradu, jedna za drugom, ili su odbijale da ih prime ili bi popričale sa njima, rekli da im je jako žao, uradiće šta mogu, pa bi ponovo usledila – neprobojna tišina…
