Ilustrovana Politika

NIKOLA VRANJKOVIĆ, MUZIČAR

Karta za večni život

Oni koji vole takozvani “majnstrim”, nisu mu bili nikad preterano naklonjeni, a on nikad nije želeo da bude banalan. Lakonski odgovara da i voli da stvara za posvećene, a njih ima sasvim dovoljno, dodajući da su karte za predstojeći beogradski koncert već rasprodate.

Uostalom, nije nikad ni imao nameru da se udvara i podilazi ukusima i trendovima. Ostao je autentičan u svom izrazu, još od vremena kad je bio frontmen sastava „Blok aut“. Dobar deo njegovih fanova naročitu pažnju obraća na tekstove, za koje se ovaj autor trudi da imaju i širu sociološku dimenziju i da su, kako se to nekad govorilo, društveno angažovani. Imao je mnogo pesničkih uporišta iz sveta umetnosti, a koji su u određenoj meri i uticali da Vranjković izgradi današnju vlastitu originalnu poetiku. Pored nabrojanog, naš sagovornik je već dve decenije i zvanični tonac na koncertima „Bajage i instruktora“. Nije ga bilo lako privoleti na razgovor, ali smo ipak uspeli da se dotaknemo nekih od njegovim umetničkih „vjeruju”. Završili ste srednju školu u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Koliko je ta činjenica odredila vaš afinitet ka poeziji, s obzirom na to da su Rusi poznati kao narod sklon stihovima? – Iskreno nisam se u to vreme zanimao za poeziju uopšte. Kasnije sam gledao film Andreja Tarkovskog „Ogledalo“ u kojem njegov otac Arsenije recituje jednu nestvarno lepu pesmu na zaista poseban način. To me je ustvari uvuklo u poeziju…