Pečat

DUH VREMENA

Njegoš sve podiže navisoko

Njegoš je, celim svojim delom, pesničkim, duhovnim, državničkim, jedna od najsjajnijih ako ne i najblistavija iskra što se, za ovih osam vekova posle Svetog Save, izvila sa našeg nacionalnog ognjišta.

Svetlost i svetost te iskre, s neba darovane pesniku, samosvojna je duhovna veza sa opštim Ocem, ,,najvećim pesnikom“: ,,Svemogućstvo svetom tajnom šapti / samo duši plamena poete.“ Ovo osećanje nebeske povlaštenosti, prilično tajnovito i mistično, od davnina je blisko pesnicima. Tradicionalne poetike, govoreći o intuiciji, anticipaciji i zaumnim oznakama pesničkog saznanja, na posredan način, uvažavaju to bogorodno svojstvo. Romantičari su govorili da su pesnici „zakonodavci i sveštenici boga vina što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći“. (Helderlin) Gordeći se ovim darom, Njegoš sve podiže navisoko, ka carstvu svetlosti: ,,Nekakav (ga) sveti magnet tegli“ uvis. Pesnika uzdiže na visoko brdo kao ,,tvorca malog najbližeg božanstvu“ jer ima svojstvo ,,što ga sa njim zbliža“. I on može ,,sazdati svjetove / u idejam visokoletećim“. Ideja je „iskra besmrtna“ što izleće iz „vječnog ognjišta“ i kao „zraka sjajna“ osvetljava pesnikovu „pomračenu dušu“. Pesnik je „sin prirode“ i rađa se s tom „lepom ranom“, kao posvećenjem:…