Grazia

ANATOMIJA ZAVISTI

Svi prolaze put nezadovoljstva, svojim izgledom, životom, ne sagledavajući svoje vrline i talente

„Smatraš da ta konkretna vrsta darovitosti krasi samo one koji nemaju uobičajene vrline. sve ima cenu, a ti si svoju platila odmah na početku”.

Tvoje muke počinju tako što uz večeru svi porodično gledate parternu gimnastiku na nekim Olimpijskim igrama, recimo 1992, i tvoji roditelji zadivljeno komentarišu kako je devojčica koja u tom trenutku izvodi svoju komplikovanu rutinu sa širokim, dobro navežbanim osmehom na licu – nestvarno talentovana. Bacila si se na pod da dokažeš kako umeš sve isto što i ona: špagu, most, premet iz mosta u salto iz mesta, pa onda i ostatak figura za koje je potrebno polomiti, pa nanovo sastaviti kičmu. Ispostavilo se da znaš jedino da se neartikulisano valjaš po tepihu i skupljaš mrvice maminog propalog patišpanja. Roditelji su puni podrške donekle, a odnekle ti nežno saopštavaju da ne mogu svi da budu talentovani za sve. Ti, na primer, baš lepo pišeš i brzo čitaš. To je baš lepo. Za gimnastiku nisi. Ti goriš od glave do pete, pa detaljno proučavaš devojčicu svilene kosice i sivih očiju iz sveže raspadnutog Sovjetskog Saveza i zavidiš joj celim srcem i većinom želuca. Ne znaš, naravno, šta je sve ona prošla da bi bila sposobna tako da nastupa…